Prostor za Logo i ostalo
  Start     Dokumenta   Drugi o nama   Vaša priča   Naselja   Kultura   Novosti   Linkovi

SADRŽAJ



    Start    

    DCS    

    Poreklo Cincara    

    Istorija Cincara    

    Jezik Cincara    

    Muzika Cincara    

    Poznati Cincari    

    Publikacije    

    Galerija slika    

    Kontakt    


bottom








CINCARSKA NOŠNJA


Odeća Cincara koja se mogla videti u našim krajevima u doba njihovog intenzivnijeg doseljavanja tokom 18. i 19. veka nije se mnogo razlikovala od odeće stanovništva Otomanske imperije gubivši vremenom na svojim istočnjačkim elementima i poprimajući sve više izgled odeće koja se nosila u Austrougarskoj i drugim zemljama Evrope. Gradski način života, kontakti sa velikim evrop- skim centrima usled trgovine, uspon na društvenoj lestvici... polako su doprinosili potpunom za boravu narodne cincarske nošnje koja je jedino opstala kao draga sačuvana uspomena, danas pravi raritet, u njihovim većim zajednicama i tradicionalnim centrima na Pindu, Gramosu, zatim Dobrudži, Korči... U našoj sredini o njoj se ne zna skoro ništa.

Njihovu nošnju slikovito su opisali naučnici i putopisci Veis i Tompson boraveći na Pindu pocetkom 20. veka i ta nošnja može se smatrati izvornom i tipičnom nošnjom cincarske etničke zajednice.

„Za Vlahe iz Samarine svakako se može reci da koriste narodnu nošnju koja je, vremenom, doživela odredene modne promene ali je zanimljivo da su muška odela bila više pod tim uticajima nego ženska. Tipičnu odeću Vlaha nose pastiri i kiridžije a usvojili su je svi oni koji nisu prihvatili odela sašivena na evropski nacin.U nastavku cemo prvo opisati jednostavnu, svakodnevnu nošnju kakvu nose mlade kiridžije, a zatim kako ona može biti svečanija i elegantnija za nedelju i proslave.

Preko debele flanelske potkošulje muškarac će obući dugačku košulju koja mu dopire do kolena i koja se zove kameaša. Ona je obično od obojenog pamuka - često svetlo plava ili siva, koja se sastoji od četvorougaonog naboranog dela spreda dok je zadnji deo skoro sasvim ravan pa se čini da muškarac, kada je sasvim obučen, nosi neku vrstu suknjice ili fustanele što je ustvari samo deo njegove duge košulje. Sasvim je moguce da je albanska fustanela, koju su Grci prisvojili posle oslobođenja 1821. godine kao svoju nacionalnu nošnju, proistekla iz ove plisirane košulje. Ona može da ima uzane rukave sa dugmetima oko rucnog zgloba, sasvim široke rukave ili da se nosi bez rukava što prvenstveno zavisi od toga da li se preko nje oblači prsluk ili ne. Na nogama su čarape ili uvijači od domaće tkanine koji dosežu

[„Pojas širok, cipun dug, a fes mu bez kićanke”]
vlaška pesma


do polovine nogu i zovu se coarici. One su ispod kolena privezane sa podvezicama - kalcuvecima, koje se u donjem delu privezuju trakom.Traka je inace značajna odlika vlaške opreme i ona je u prvo vreme bila izvezena po ivici i ukrašena tankom svilenom trakom. Lepša odeća zahtevala je i više tih traka za čiju je izradu trebalo mnogo vremena, novca i veštine. Značajna karak teristika ovih dokolenica je moraju da su dobro priljubljene uz samu nogu kao i oko nožnih članaka kako bi joj najbolje prista jale i delovale kao kamašna.

Preko košulje oblači se prsluk sa dvorednim zakopčavanjem od jake pamučne tkanine sa ili bez rukava u skladu sa tipom košulje koja se oblači. Ovaj deo odeće naziva se džibadan i obicno je sasvim pripojen uz prsa pritegnut sa kopcama. Preko njega se nosi odeća od domaće tkanine - nešto kao dugačak kaput koji doseže do kolena ali se ne zakopcava i nema rukave. Ovaj deo naziva se cipun i on se opasuje kožnim kajšem preko koga se stavlja dugačka vunena traka poznata kao branu. Ovo je opšta i osnovna nošnja vlaških muškaraca preko koje se može nositi mnogo drugih razlicitih delova odeće. U foto prilogu br. prikazan je jedan kiridžija u običnom kaputu od kozije dlake koji mnogi svakodnevno nose. To je, inace, deo beo ka put nazvan maliotu i nešto je duži od cipuna koji se njime prekriva. Na njemu su dugmeta - gombe tako da može da se zakopčava sa prednje strane dok sa leđa - uz vrat, ima malu koničnu kapuljaču koja se prebacuje preko glave u slučaju lošeg vremena. Ukrašen je po ivicama crvenom i plavom trakom, a rukavi su raseceni sa unutrašnje strane od polovine tako da onaj koji ga nosi ako ne želi da stavi ruke u rukave može da ih gurne kroz rameni deo i onda će rukavi slobodno padati pozadi.

Na nogama se nose delimično obojene vunene čarape - lapudzi, koje štrikaju žene od vunice i boje kod svojih kuća. Njihova odlika je de se štrikaju počevši od prstiju na gore sa krivim iglama. Cipele su - caruhi, uobičajene seoske cipele južnog Balkana. One imaju tanak đon dobro pričvršćen ekserčićima skoro bez ikakve potpetice kao i podignutim prednjim delom - kod pr stiju ukrašenim velikim gom bama. Na glavi se nosi beli fes, kacula, bez gombe. Ako je vreme hladno ili vlažno, kiridžija ce pre baciti preko svega ovoga debeli široki ogrtač od kozije dlake zvani tambare. On je tako debeo i gust da ne propušta vodu pa se kiša samo sliva niz njega. Čovek je sasvim obavijen tim ogrtačem koji dopire skoro do nožnih clanaka. Rukavi su prišiveni na kra jevima ali su rasečeni na ramenima kao i kod maliota. Tu je još i končana kapuljača dodata pozadi uz vrat da bi mogla da se pre baci preko glave - njoj nije potrebno vezivanje spreda jer dobro pada preko glave i ostaje na mestu vec samom svojom težinom. To je obična svakodnevna nošnja mladog coveka ali za svečanije prilike i slavlja on će svakako obući svoje najbolje odelo. Tada će umesto svoje košulje u boji obući belu košulju od finog platna sa velikim brojem nabora spreda jer što je više košulja nabrana to je i lepša. Da bi se nabori napravili, često je potrebno više od šest jardi platna. Prsluk od debele tkanine zameniće se onim od kadife, vuneni opasač u vidu široke trake, svilenim opasačem, a beli fes onim crvenim sa gombom. I maliotu će ustupiti mesto paltu, velikom kaputu od debele domaće tkanine sa kadifenom kragnom sašiven više ili manje po uzoru na evropske dugačke kapute i predstavljaju jednu njihovu varijantu sve to dopunjeno košuljom i prslukom.

Kao i košulja i cipun je lepši u srazmeri sa brojem nabora, falti, „klina” u zadnjem delu. Svakodnevni cipun obično ima 9 do 10 na bora i ne mnogo ukrasnih traka. Nedeljni cipun imaće oko 20 nabora i izuzetno lep vez sa ukrasnim trakama na donjim ivicama prednjeg dela što ga čini delom odeće velike lepote i elegancije. Obicni caruhi zameniće se parom crnih cipela sa sasvim niskom potpeticom koje podsećaju na evropske cipele razlikujući se od njih po tome što se ove ne šniraju i imaju špicast , šimi, vrh.

Ljudi srednjih godina nose odela koja su uglavnom ista kao i ova koja smo opisali ali uz par delova odeće za koje se smatra da više pristaju starijim ljudima. Sve zavisi od godina ali i od odeće koju poseduju. Za svoju odeću kažu da se takva nosila i u njihovoj mladosti, bila u modi, ali je od tada nisu menjali i iznosili zato što je odeca na pravljena od domaćih, izuzetno kvalitetnih, tkanina, i vrlo trajna. Ti ljudi gotovo uvek nose belu košulju sve dok ne počnu da se bave trgovinom pri kojoj se plava boja pokazala praktičnijom zbog pranja. Prsluk im je bez rukava, od grube tkanine, a boja stvar pojedinačnog ukusa. Preko cipuna nosiće kratku jaknu sa prosečenim rukavima kao i kod maliota, koja je od domaće tkanine i zove se pišli ili kundušu. Preko svega ovoga ne nosi se ništa više osim ako vreme nije kišovito ili hladno kada se oblači još i maliotu i tambare. U svečanim prilikama oblači se dugačak kaput od domaće tkanine skrojen slično maliotu ali ne tako dugačak sa sasvim istim rukavima i kapuljačom. Kaput se obicno ne zakopčava sa prednje strane. Poznat je pod nazivom talaganu i zaista je lepši od maliotua.

Stariji ljudi nosiće umesto talaganua deo odece poznat kao sarka koji nije više u modi i samim tim prepušten starijima. Ona odgovara po dužini talaganu, ima isto tako našivenu kapuljaču i ne zakopčava se spreda ali se razlikuje po izgledu rukava. Kod sarke rukavi su široki i trouglasti i padaju slobodno niz ruku. Od samog pojavljivanja nazvani su -uši- urekle.

I mladi i stariji muškarci tokom zime obući će bridžes pantalone privezane kod kolena ali široke oko slabina koje se nazivaju šilivari. One pokrivaju suknjicu od košulje i gornji deo dokolenica. Uobičajna boja narodne nošnje sada je tamna, indigo plava ali je nekada bila bela. Pastiri, koji poslednji napuštaju stare običaje, kao i neko od starijih ljudi, uvek nose dokolenice, uvijače, cipun sa belom košuljom i sve to izrađeno od domaće tkanine ručne izrade. Glavni razlog promene boje narodne nošnje od bele u plavu bili su troškovi za održavanje bele odeće u čistom i dobrom stanju. Bela boja je prirodno izražajnija ali nimalo laka za održavanje u poslovima vezanim za trgovinu. Danas se još jedino mladoženja oblaci u belu odeću i za venčanje svaki mladić želi da sebe vidi u potpunoj narodnoj nošnji od bele domaće izatkane tkanine koja mu posle do kraja života služi kao najbolje svečano odelo.

Dokolenice, cipun i pišli su uobičajna odela ali lepo ukrašena trakama, a košulja koja se nosi ispod cipuna je karak teristicno vrlo široka. Mladoženjina bela košulja spreda je, u donjem delu, od grudi, plisirana jer mladoženja nosi otvoren, uzan prsluk. On je od kadife i izvezen finom uskom trakom toliko gusto da se teško može videti osnova tkanine. Potrebno je mnogo veštine i rada da bi se jedan takav prsluk izradio. Danas se tim poslom bavi malo osoba i njegova prosecna cena je 20 šilinga.

Pindski Vlasi iz Avdale, Samarine i Perivoli ja, nastanjeni u oblasti Verije, prestali su da nose nabranu košulju i cipun i usvo jili, umesto njih, palto i bridžes pantalone koje prave od smeđe, a ne od plave, domaće tkanine.
Dečaci u početku ne oblače kom pletan cipun vec mnogo jednostavnije odelo. Preko donjeg veša oblače dugu košulju od jake domace tkanine kao neku vrstu spoljne odeće. Košulja ima rukave i pritegnuta je kopčama ili dugmetima. Obično doseže do kolena i na struku se opasuje kajšem. Na nogama nose duge čarape. Po pravilu idu gologlavi ali nedeljom stavljaju crveni fes. Preko ove duge košulje znane kao -andri-, dečaci mogu da obuku maliotu ili palto. Kada napune 12. ili 14. godina, andri postaje i suviše kratak za odraslog momka i onda se na noge navlače dokolenice uobičajenog tipa, a u 17. godini dobija se kom pletan cipun. Košulja po-znata kao andri nekada je bila uobičajna odeća kod gradskih Vlaha ili onih koji su posedovali radnje dok se danas retko vida. Ta odeca je verovatno tur skog ili bar orijentalnog porekla i nosila se u doba kada se smatralo privilegijom da se i hrušćani obuku kao i Turci.

Novi događaji na Balkanu utiču da upotreba vlaške nošnje ide u pravcu na puštanja, do sada opšte prihvaćenog, nošenja fesa. Vlasi iz Tesalije vec su stvorili jednu varijaciju fesa koja je postala veoma po pularna. To je mala, konusno oblikovana kapa sa presečenim vrhom, bele boje, sa puno veza žutom svilom, koja se nosi zabačena unazad na temenu, dajuci njenom vlasniku veseo izgled. Kapa se zove kelipoše. U Tesaliji i na grčkoj teritoriji Vlasi po pravilu ne nose fes vec malu okruglu kapu od astragana sa ravnim gornjim delom. Ona će možda postati deo njihove nošnje kada fes izađe iz upotrebe.

Ženska odeca nema toliko mnogo varijacija i malo se menjala tokom godina za razliku od muške koja je prošla put od maliotua do paltoa. Ukoliko se ženska odeća bude uopšte izmenila u budućnosti, to ce biti u pravcu usvajanja čisto evropskog odevanja i odbacivanja narodne nošnje.

Dok rade oko kuće, žene uglavnom idu bose, a cipele i duge čarape oblače sa-mo u svečanijim prilikama. Cipele su obično izrađene u stilu papuča i nedovoljno kvalitetne.Na putovanjima, kada se porodice u proleće sele, žene često skidaju cipele i pešače bose sve dok im je tako udobnije. Glavni element ženske nošnje, osnovni njen deo, je jednostavna duga haljina u jednom komadu, bez mnogo naglašenog struka. Pravi se od različitog platna koje nismo u stanju da opišemo, poznato pod imenom katfe. Njegovi uzorci podsecaju na one koji su se mogli videti u Engleskoj pre 30. godina. Ovo obaveštenje dobili smo nakon slanja primerka tkanine u Mančester sa pitanjem da li se šta slično može danas naći. Materijal koji se sada koristi u Samarini i u drugim vlaškim selima u kotlini najverovatnije je proizveden u Solunu ili u nekom drugom delu Balkana. Mlada će na venčanju nositi haljinu od bele svile, a od svake devojke se ocekuje da kao deo svog miraza ima još jednu svilenu haljinu tamnije boje namenjenu nekom drugom svečanom dogadaju. Pravilo je da svaka devojka, u sklopu miraza, pripremi jedno mnoštvo haljina kao da će joj one potrajati do kraja života. Samo udovice i starije žene nose haljine crne boje. Preko te svilene bele haljine, košulje, mlada žena, bilo udata ili neudata, nosiće ciketu koja, kako joj i ime govori, je kratki kaput bez rukava slicno kao i zuave, ko ja se ne zakopčava sa prednje strane.

Ciketa je sačinjena od fine tkanine i bogato ukrašena zlatnim gajtanima i vezom. Oko pojasa se stavlja pojas sa dve velike sre brne kopče od filigrana. Ako nosi ciketu, devojka neće obući ništa preko nje jer se ciketa i nosi samo nedeljom ili u nekim svečanim prilikama. Običnim danima devojka će nositi sasvim jednostavnu haljinu sa keceljom. Kecelja je neophodan deo odece i šta god ona obukla, kecelja je obavezna. Postoje, svakako, radne i svečane kecelje. Ukoliko devojka ne obuče ciketu, obući će dulumu odmah preko haljine. Ovaj deo odeće za ženu je isto kao što je cipun za muškarca. Duluma nema rukave, ne zakopčava se na pred i u potpunosti je ista kao i cipun osim dužine jer ona dopire sve do članaka. Oko ivica ukrašena je vezom sa trakama, gajtanima,a gornja ivica iznad struka, sa obe strane ukrašena je ornamentima sačinjenim od nizova okruglih srebrnih dugmeta postavljenih jedan uz drugi. Dulumi izrađeni na ovaj način, po pravilu, nose se samo u najsvečanijim prilikama. Kao i cipun i duluma je prihvaćena u struku pojasom koji ima srebrne kopče ispod kojih visi kecelja. Duluma je izrađena od domaće tamno plave tkanine kao što je to i cipun i delovi odeće za svaki dan. Kada žena nedeljom obuče svoju najlepšu dulumu, duge čarape i stavi najlepšu kecelju, postoje još dva dela odeće koje u toj prilici može da stavi na sebe- to je sarka ili još palto. Palto je dugačak širok kaput od crnog debljeg materijala koji dopire do kolena ali se sa prednje strane ne zakopčava. On ima rukave oko čiji su krajevi opšiveni krznom. Sarka je slična njemu, to je širok, dugačak kaput bez rukava i bez zakopčavanja, crne boje, oivičena širokom crvenom trakom uz ivicu i sa ukrasima urađenim od prišivenih traka, gajtana, na ramenima i na zadnjem delu skuta. To je upadljiv deo odeće čiji je upadljivi deo zadnja strana jer je prednji deo sasvim jednostavan.

U celini gledano, mora se priznati da što se oblačenja tiče, vlaške žene pokazuju manje ukusa nego muškarci. Na glavama ne nose ništa osim crne marame koju privezuju oko glave. Žene, želeci da izgledaju što elegantnije, kako to bar one misle, oblače jedan na drugi delove odeće, pa kada nedeljom stave na sebe svu svoju najlepšu garderobu ona se sastoji od toliko podsuknji koliko god mogu da ih ponesu. Time se postiže utisak, do koga mnogo drže, da im haljina i sarka od pojasa naniže liči na krinolinu. U suštini- u svo joj punoj opremljenosti za svečane prilike izgledaju više kao hrpa nagomilane odeće nego kao dame koje drže do mode, a kako nikada ne nose korset izazivaju ponekada utisak trapavosti. Sa druge strane, jednostavnost cikete je zaista upečatljiva pa svaka vlaška devojka koja iole lepo izgleda, u narodnoj nošnji postaje još lepša i ona joj daje, na neki neobičan način, izrazit šarm.

Kod Vlaha ne postoji razlika između letnje i zimske nošnje. Teški delovi odeće od domaćih tkanina idealni su za vrlo hladne zime ali će ih Vlasi nositi i u julu. Ista odeca se nosi i danju i noću osim što se tokom noci skidaju teži delovi kao što je to maliotu, palto ili sarka. Sa druge strane, i muškarci i žene, kada odlaze na spavanje prvo zatvore sve prozore jer je noćni vazduh tako oštar, i ležu na gomilu debelih ćilimova i ćebadi, na patos. Uprkos njihovom zaziranju od hladnog noćnog vazduha ti isti ljudi spavaće u prirodi u svako doba godine po svakom vremenu na samo jednom ćilimu i jednom tambareu. Slikovita protivurenost.

Muška nošnja je na određeni način prilagođena životu u planini. Ona je debela, otporna, omogućava slobodne pokrete i u stvari ima sve dobre osobine škotskog kilta. Sa druge strane, tu su i mnoge njene mane. Suviše je teška posebno u presavijenim delovima koji vise od vrata iza leđa, uska je oko tela, materijal je cvrst i koristan zimi i po kiši zbog nepropustljivosti ali je neprikladan tokom leta. Složen sistem nošenja odeće, njenog zakopčavanja sa kopčama čine svlačenje i oblačenje komplikovanin. Ipak, za planinu koja je rodna gruda Vlaha, nošnja je u celini dobra jerkupanje i skidanje odeće do gole kože nisu baš svakodnevna aktivnost. ”

„Balkanski nomadi”, Veis i Tompson,

„In medias res ”, 2009.


zenska nosnja
Cincarska ženska gramosteanska nošnja, 1929.
(snimljeno u oblasti jugozapadne Bugarske)

muska_nosnja_cincara
Tipicna muška cincarska nošnja, 1928.
(snimljeno u Avdali, Grcka)

Faršeriotska cincarska muška nošnja
Faršeriotska cincarska
muška nošnja, 1933?
Cincarska faršeriotska ženska nošnja, 1929.  (snimljeno u okolini Soluna, Grcka)
Cincarska faršeriotska
ženska nošnja, 1929. (snimljeno
u okolini Soluna, Grcka)



Najbrzi i najsigurniji nacin za transfer novca -PayPal


Moskopolje-Cincarski Jerusalim







Copyright © 2014 CINCARI.ORG | All Rights Reserved

Design by FCP | Modified by Dragos Powered by DCS