Prostor za Logo i ostalo
  Start     Dokumenta   Drugi o nama   Vaša priča   Naselja   Kultura   Novosti   Linkovi

SADRŽAJ



    Start    

    DCS    

    Poreklo Cincara    

    Istorija Cincara    

    Jezik Cincara    

    Muzika Cincara    

    Poznati Cincari    

    Publikacije    

    Galerija slika    

    Kontakt    


bottom








SEĆANJE AKADEMIKA ĐORĐA MANO ZISIJA



kkkkkkk
Đorde Mano Zisi


„U dugim zimskim večerima moga ranog detinjstva, kada bih ostajao sam sa bakom, znala je da me stavi u krilo i pred otvorenim vratanci-ma od kaljave peći, žarajući vatru, priča o meni dalekom i neobicnom svetu iz koga je došla u Pančevo. Sa zanosom je opisivala zelene, mirisne planine sa snežnim vrhovima u cijim su klisurama prskali izvori i jurili ka ključaloj reci, a ona uvirala u blistavo jezero uokvireno šumom. Na padini, iza stoletnih stabala, izvirivalo je naselje sa malim srednjevekovnim cr kvama iz doba davnih vizantijskih careva Paleologa. To je bila slavna Kastoria. Baka je pamtila ikone i freske obasjane pla- menom sveća i kandila kao i molitve za muža Georgija Zisisa koji je sa karavanom otišao u Carigrad.

Georgije se nikada nije vratio ostavljajuci mladu Paraskevu - Vitu, sa sinom, bebom, Emanuelom - Manojlom. Baka je poticala iz bogate familije Mano i zadržala je svoje prezime. Oba prezimena i Mano i Zisi susretao sam nad dućanima ne samo u Solunu već i u Beotiji i samoj Atini. Da nosim oba prezimena insistirao je ujak Dimitrije u Pešti ali su moje dve sestre kao i otac nosili samo prezime Mano.

Naša porodična istorija u svetu oko Dunava počinje posle 1848. godine, kada su Obrenovići opet na vlasti, a Sterija umire u Vr šcu. U to doba je moja baka Vita ugrabila priliku i sa prijateljima pošla karavanom iz Grčke, tada pod Turcima, kroz Makedoni ju, Bitolj i Skoplje, Vranje i Niš, u toliko željenu slobodnu Srbiju. Nisu imali kola pa je ona jahala na jednom belom hatu sa detetom u naručju. Nakon mnogih nevolja, usputnih hanova, ugledali su najzad Beli Grad. Beograd je tada vec oživeo u nekoj obrenovićevskoj raskoši, pored sve svoje, još uvek, balkanske caršije - sa evropskim kućama, drvenom kaldrmom Terazija, konjskim tramvajem, luksuznim dvorskim konakom, balovima i pozorištem.

Vita je želela da se odmah smesti kod svog brata Đorđa Manoa u Pancevu, jednog od najbogatijih žitnih tragovaca u rangu sa Kolarcem i Kapetan Mišom, ali ju je zadržala u glavnom gradu, rani je prispela sestra Anka, udata za majora Bodija, dvorsku licnost, kao i rodaci Spirtalisi. Vitu su rado primali u beogradske krugove, vredno je učila srpski jezik, a sin Manojlo išao je u srpsku školu. čudo jedno kako su se brzo snalazili, pomažuci se medusobno. Uskoro se udala za poznatog tr govca sa Dorćola - Nazalisa ali je kasnije ipak odlučila da pređe u Pančevo, kod svog brata Đorđa. Tu je moj otac Manojlo završio gimnaziju, a kasnije u Budimpešti, gde je živeo drugi Vitin brat - Dimitrije, boraveći u Tekelijanumu, Višu trgovačku akademiju.

Lala Đorđe (deda stric) vodio je trgovinu žitom o kojoj sam često slušao. Pominjali su se šajkaški šlepovi i rečni brodovi sa propelerom sa kojima se nosilo žito od Pančeva, iz bogatog rodnog Banata, prema Oršavi, kroz Đerdap ali i ka Beču, Dunavom preko Pešte. Pričalo se o velikom crvenom magacinu kraj Tamiša -„For- kontumca”, konkurenciji, prijateljstvima...

Slicno se odigravalo i sa druge strane Dunava, u Srbiji, gde su trgovali Miša Anastasijević i Ilija Kolarac, veliki trgovci ali i veliki dobrotvori. Obojica su neko vreme boravili u Pančevu.
Lala Đorđe bio je oženjen Marijom, iz srpske građanske kuće, ali nisu imali dece. Drugi stric, Dimitrije, oženio se Mađaricom iz osiromašene plemićke porodice koja je, prešavši u pravoslavlje, primila ime Atina. Imali su dva sina- Leonidasa, husarskog oficira, i Miltiadesa, darovitog slikara, vajara i karikaturistu. Bio je visoko cenjen u mađarskoj istoriji umetnosti. U mladosti strasno se bavio sportom i osvojio zlatne medalje na Olimpijadama u Stokholmu i Davosu.

I u porodici lala Đorđa i lala Dimitrija govorio se srpski jezik. Sećam se da se srpski govorio i u familiji Mandrino iz Pančeva.
Stričevi su Manojla smatrali svojim naslednikom i želeli da se što više usavrši u trgovackom pozivu tako da ga je Dimitrije slao na usavršavanje kod svo jih poslovnih partnera u Beč, London i Pariz, odakle se vratio sa znanjem još dva svetska jezika. Vrativši se u Peštu sa željom da se osamostali, upoznao je i sprijateljio se sa Karamatom iz čuvene zemunske porodice koji ga je nagovorio da otvore i organizuju rad Srpske banke u Zagrebu i Budim pešti. Ta banka uskoro je postala ekonomski centar za sve južne Slovene u Madarskoj. Manojlo je ubrzo stekao veliki ugled ne samo u peštanskom vec i u vojvođanskom društvu. Družio se sa Gedom Dunđerskim, Veljkom Petrovićem... Poslovi su ga jednom prilikom doveli i do Čakova i Novog Sada gde upoznaje svoju buduću suprugu Dragu čiji je otac bio advokat Pavle Petrović, notar grada Novog Sada i vatreni Mileticevac, a deda poznati zvonolivac iz Temerinske ulice. Po majci, bili su u srodstvu sa Patrijarhom i baronima Rajačićima kao i familijom Dima iz Temišvara. Svad ba je bila velika i raspusno banatska-kočije sa belim konjima, muzika... Ubrzo nakon toga udale su se i dve Dragine sestre i to Dara za Milana Stefanovića, smederevskog trgovca, a Sofija za jednog inženjera iz Beograda.

Manojlo je sa Dragom nastavio život u Pešti gde je postojala znatna kolonija Srba uklopljena u prijatnu i bezbrižnu atmosferu ondašnjeg društva. Mo je rođenje propraćeno je velikim veseljem. Kum je bio Dunđerski, a nakon krštenja mnogo zvanica na slavlju. Kasnije su na svet došle i sestre Darka i Paraskeva (nazvana po baki) - Bebi.

Naš život u Pešti sve do Prvog svetskog rata bio je zbilja vrlo lep. Posebno se sećam uzbudljivih putovanja lađama do Višegrada, (Petrovaradina), do Pančeva gde smo posećivali lala Đorđa i Beograda u kome je bila brojna očeva i majčina familija. Sa decom iz porodice igrali smo se bučno i veselo, drugačije nego u Pešti. Nakon pobede u Balkanskim ratovima, sve je vrilo i cvetalo u Beogradu, svuda je izbijala neka nada...

Velika ekonomska kriza i situacija uoči izbijanja Prvog svetskog rata odrazila se na bankarske poslove porodice Mano u Pešti. Nemiri koji su zahvatili Mađarsku sa Belom Kunom i sukobima sa Hortijem doveli su do mobilizacije mladih bez obzira na njihovu narodnost. Imao sam tada retku sreću. U Pešti je otvoren konzulat SHS i moj otac odurio je kao bez glave da zatraži pomoc i spas. U Beogradu, posle ostavke Pašica, predsednik vlade je postao Stojan Protić. On je bio oženjen Cajom, rođenom sestrom Milana Stefanovića. Na veliko navaljivanje tetke Dare, preduzimane su mere za obezbeđenje naše porodice i njeno preseljenje u Srbiju. Diplomu o završenoj maturi dobio sam kao „prematurus” tako da su mi je bez nostrifikaci je priznali na Univerzitetu u Beogradu. Otac je još mesec dana ostao u Budimpešti da bi sredio sve poslove oko prodaje imovine. Nakon mnogih peripetija porodica se smestila kod Atene u Dositejevoj ulici i tu smo ostali dve do tri godine. U Beogradu se u to doba do stana nije moglo nikako doći. Otac je počeo da radi u banci Milana Stefanovića sve dok se nije oformila Jadransko podunavska banka u kojoj je bio i Karamata kao i nanovo saku pljena srećna i uspešna ekipa iz Pešte. Tada sam se češce viđao sa Jovanom Karamatom, kasnije slavnim matematičarem.

Iz stana u ulici Cara Dušana, preselili smo se u prostraniji stan u ulici Strahinjića Bana. Za mene su to bili lepi studentski dani. Moja sestra Darka zavr šilaje trgovačku akademiju, a Bebi, Paraskeva, završavala poslednji razred gimnazije pod okriljem profesorke Isidore Sekulic. Nastavile su da uce klavir i nemacki dok sam se ja opredelio za francuski klub. Tridesetih godina nastu pila je ekonomska kriza i recesi ja ko ja nam je ponovo donela materi jalne pro bleme. Iz Beograda smo prešli u Pancevo gde je otac ku pio kucu pored fa brike „Gaj”. Nad zemljom se nadvio oblak još jednog rata.”

*** Đorđe Mano Zisi sa uspehom je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, učeći i družeći se sa nekim od najcenjenijih i najumnijih ljudi toga doba - Bogdanom Popovićem, Milanom Bogdanovićem, Vladom Petkovićem, Milošem Vasićem, Ćorovićem, Radojčićem... Drugovao je sa umetnicima - Tabakovićem, Konjevićem, Dobrovićem, Bjelićem... bio prisan prijatelj sa Raškom Dimitrijevićem i Nastasijevićem...

Usavršavao se na Berlinskom univerzitetu. Bio kustos u Muzeju Kneza Pavla, profesor muzeologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Šef arheološkog odeljenja i naučni saradnik Arheološkog instituta i počasni doktor Sveučilištva u Zagrebu. Posebno se bavio antičkom istorijom na Balkanu i arheološkim istraživanjima u Stobiju, Gamzigradu, Lepenskom viru, Novom Pazaru...Clan je nemackog Arheološkog instituta, redovni clan Arheološkog instituta u Beču, počasni član Internacionalnog instituta studija mozaika u Parizu.

Odlikovan je Ordenom rada i Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Dobitnik je Valtrovićeve nagrade Zajednice muzeja Sr bije 1984.
Đorđe Mano Zisi rođen je 15. 1. 1901. u Budimpešti, umro je 2. 12. 1995. u Beogradu, sahranjen je u Pančevu. Bio je oženjen Margitom Boroš iz Pančeva. Brak je sklopljen 1942. i od tada je živeo u kuci supruge u ulici Svetozara Miletića u Pančevu. Kasnije se odselio u Beograd. Margita je umrla 1980. i sahranjena je na pančevačkom katoličkom groblju.

U Beogradu danas žive njegove ćerke - Katarina, rođena u Pančevu 1943, istoričar umetnosti, koja sa suprugom Ljubomirom ima dva sina - Ivana (1975.) i Milana (1980.), a mlađa Dragana (1948.) ima sina Andriju (1978.), udata je za profesora Miodraga Sretenovića. Obe sestre zadržale su svoje devojacko prezime- Mano Zisi.







Sav materijal na ovu temu pozajmljen je iz teksta "CINCARI (AROMUNI) U JUŽNOM BANATU ", autora SVETLANE NIKOLIN. Delove teksta koje je dodala redakcija prikazali smo "Italic slovima" .


.




Najbrzi i najsigurniji nacin za transfer novca -PayPal


Moskopolje-Cincarski Jerusalim







Copyright © 2014 CINCARI.ORG | All Rights Reserved

Design by FCP | Modified by Dragos Powered by DCS