Prostor za Logo i ostalo
  Start     Dokumenta   Drugi o nama   Vaša priča   Naselja   Kultura   Novosti   Linkovi

SADRŽAJ



    Start    

    DCS    

    Poreklo Cincara    

    Istorija Cincara    

    Jezik Cincara    

    Muzika Cincara    

    Poznati Cincari    

    Publikacije    

    Galerija slika    

    Kontakt    


bottom








PORODICA MIHAJLOVIĆ - Lepo je znati ko si


kuca
Kuca Justina Mihajlovica u Vukovaru (Hrvatska)


„Mnogi stariji Pančevci još se uvek sećaju svojih gimnazijskih profesora, Lele i Bore Mihajlović. Moj otac Borivoj je potom bio i direktor tehničke škole u Pančevu, da bi zatim prešao na Prirodno - matematički fakultet u Beogradu, gde je doktorirao matematiku.
Kasnije je i napustio Pančevo da bi bio redovni profesor matematike na Mašinskom fakultetu u Kragujevcu i, pred penziju, u Banja Luci (gde je rešenjem nadležnog organa uprave promenio prezime iz Mihailović, kako mu je pisalo u krštenici, u Mihajlović, iz samo njemu znanih razloga). NJegovi bivši đaci su mu se odužili dodeljivanjem prve Oktobarske nagrade grada Pančeva, mada on nije bio rođeni Pančevac, vec je rođen u Zagrebu.
Kako to, pitao sam se, jesmo li mi Mihajlovici Hrvati? Ne. Moj deda, Đurica Mihajlović, je bio bankarski činovnik, koliko se sećam porodičnih priča, a u Zagreb je stigao sa svojom ženom Jovankom, od Pušićevih iz Iriga, po uputu svoga oca Mihajla - Miše iz Vukovara, čija je poslovna aktivnost u to vreme, kažu, pala na niske grane. Tako sam u traganju za poreklom svoje porodice, stigao do Justina Mihailovica (1800–1849), jednog od, u to vreme, retkih pobornika Vukovih ideja i njegovih najodanijih prijatelja i saradnika iz redova srpskih pisaca prve polovine XIX veka. Justin je bio i ostaće zenitalna tacka uspona porodice Mihailović iz Vukovara, čiji sam ja, po svemu sudeci, poslednji muški potomak.

Tragajući po internetu za podacima o mojoj porodici pronašao sam na sajtu konzulata Sr bi je u Vukovaru sledeci tekst:

„Na najstarijem trgu u Vukovaru, na uglu ulica dr Franje Tuđmana i Zmajeve, nalazi se zgrada ‘Magaze Mihailović’ - rodna kuća majke srpskog pesnika Branka Radičevića Ruže Mihailović-Radičević.

Ova građevina u baroknom stilu iz građena je krajem 18. veka, a u vlasništvu porodice Mihailović je od 1780. godine. Rodonačel nik porodice, Risto Mihailović, doselio se iz Moskopolja (Albanija) u Vukovar 1780? godine. 1790. godine u Vukovar se doseljava i njegov brat Janko Mihailovic. U magazi otvaraju gvožđarsku trgovinu. U trgovini je postojala i prva srpska čitaonica-biblioteka u Vukovaru, u kojoj su se čuvale knjige i čitala štampa koja je pristizala iz Beograda, Sremskih Karlovaca, Pešte i Beča. U čitaonici su se u to vreme okupljali ugledni vukovarski Srbi?

Janko Mihailović ženi se 1789. godine Anom, ćerkom vukovarskog trgovca Atanasija Lazarevića. Peto dete Janka i Ane, Ruža Mihailović rodena je 04.02.1802. godine u sobi na tavanu kuće. Predanje kaže da je osobito dobra srca bila, ova lepa umiljata žena, srednjeg stasa, lepe crne kose, očiju i rimskog nosa, u licu rumena kao prava ruža. Na Spasovdan 1822. godine u sabornom hramu "Svetog Nikolaja" u Vukovaru udaje se za Teodora Radičevića, carinskog službenika i velikog srpskog knjigoljupca. Teodor je bio lep i uredan, blage i mirne naravi, dobar i razuman covek. Iz tog braka rodiće se, 15. marta 1824. godine u Slavonskom Brodu sin Aleksije Radičević, kasnije samoprozvan u Branko. Sa porodicom se Ruža seljakala po nekim dalekim i malim mestima i ne zna se da li je ikada ponovo došla u Vukovar?

Krhkog i nežnog zdravlja, rodila je još dvoje dece Stevana i Amajliju. Izmučena teškim porođajem, Ruža je umrla 1833. godine, u jedanaestoj godini nakon venčanja, u svojoj 32. godini. Sahranjena je na zemunskom groblju. Na spomeniku je uklesan natpis: "Ovde leže kosti Ružice Radičević, rođene Mijailović, činovnice, rodi se 4. februarija 1802, umre 14. marta 1833, požive 31 godinu". Tri dana posle majčine smrti, Branko Radičević piše detinje potresnu belešku: "Mamica je umrla 14 marta poslepodne, u dva sata, u vtornik, ja sam ostao od mamice od devet godina". U kući Mihailovića tokom 1837. i 1838. godine boravio je i Vuk Ste fanović Karadžić. U Vukovaru je imao mnogo idejnih istomišljenika i iskrenih prijatelja. Jedan od njih, Adam Dragosavljević, vukovarski učitelj, prvi je pozdravio Vuka što je Srbe uveo u Evropu. Tu su još Justin i Rista Mihailović, kao i Jovan Gavrilović koji je često pisao pisma Vuku. Sam Vuk je pisao: "Ja znam, da ni u kakvom mjestu naroda našeg nemam više takovijeh prijatelja kao u Vukovaru". Nakon smrti sina Save, Vuk nije mogao da podnese taj težak gubitak. Nemogavši više da ostane u Beču, Vuk je pošao na zimovanje u Vukovar, ne bi li se tamo smirio. Vukovar je u to vreme bio znatno bliži Evropi nego Ugarskoj, tu se živelo nezavisno i slobodno. Bio je to grad sa preko šest stotina zanatlija, čije crkve nimalo nisu zaostajale za crkvama u Sremskim Karlovcima. Vuk je u Vukovaru boravio od 8. novembra 1837. do 27. marta 1838. godine. U jesen 1838. godine Vuk ponovo pohodi Vukovar?

Na Rodnoj kući Ruže Mihailović-Radičević, Skupština opštine Vukovar je oktobra 1964. postavila spomen ploču. U ratnim zbivanjima 1991. godine kuća je devastirana, a spomen ploča razbijena i uništena. Tokom 1992. godine izvršena je obnova zgrade a replikat spomen ploče ponovo postavljen. Tokom perioda mirne reintegracije, novo postavljena ploča je razbijena i uništena od strane nepo znatih počinioca." Kuća Mihailovića je impresionirala mog oca, koji se 1981 godine foto grafisao ispred nje, sa svo jim sestrama Bosiljkom, udatom za Đuru Gavelu, (nekadašnjeg direktora Muzeja Vuka i Dositeja u Beogradu, koji je inaće i zaslu žan za postavljanje spomen ploče 1964 godine) i Smiljkom (ona je za tu priliku doputovala iz Argentine, gde je živela i umr la). Pomenuti i mnogi drugi poznati ili zaboravljeni događaji, koji su mirno ili burno tekli kroz kuću Mihajlovića i oko nje, nagnali su me da sačuvam spomen na nju tako što sam njenu fotografiju iz vremena mira i blagostanja, stavio na koricu svoje zbirke kratkih prica "Menjačnica" (jedan primerak svojevremeno sam poklonio vukovarskoj biblioteci). Zbirka sadrži i priču „Kuće Mihajlovića”. U njoj se kuća u Vukovaru dovodi u vezu sa kucom denerala Mihaljevića u Pančevu, u kojoj sam ja rođen, a koja je sada u vlasni štvu porodice Ćurčin. Veza se sastoji u tome da ja danas nemam više nikakve veze ni sa jednom ni sa drugom kućom ali da između ovih kuća postoji neka tajna i iracionalno objašnjiva veza.

Životne priče mog čukundede Justina, njegovih predaka i potomaka, za mene je opšta metafora o zaboravu i nestajanju znanja o poreklu porodica, te ovoj temi stoga i posvecujem ovom prilikom naročitu pažnju, ne bih li sačuvao ono što se zna o njima - o ovoj nekada brojnoj porodici, naročito o njenom poreklu, koje dosada, rekao bih, nije bilo dovoljno naglašeno. Podlogu za konstatcije koje će uslediti ali i za dalja istraživanja predstavlja tekst Pavla Popovića, objavljen u publikaciji „Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklore, knjiga, sveska 1-2 SANU 1923 godina, iz koje prenosim genealoške tablice sa dopisanim podacima rukopisom moga oca.

Rodonačelnik loze Mihailovića je Justinov otac Risto, za pravo Hristofor, koje ime je bilo uklesano na nadgrobnom spomeniku na vukovarskom groblju, kako to tvrdi Pavle Popović. Na Hristoforovom portretu, koji se danas nalazi kod mog brata od tetke Dragana Gavele u Beogradu, on drži u ruci pismo sa svojim imenom u austrougarskoj transkripciji tj. na njemu piše da je to Christian Michailovics iz Vukovara.

Svi izvori podataka se slažu da su Risto i njegov brat Janko došli u Srem iz Skoplja 1770. (Risto) odnosno 1780. godine (Janko), pod dramatičnim okolnostima, bežeci iz Moskopolja na šta ukazuju mnogi podaci i činjenice, dok se sudbina njihove sestre Ruže, udate za nekog sveštenika, koga su Turci pogubili, ne zna. Istorijske cinjenice govore da je u to vreme, 1769. godine planula grčka buna na Peloponezu, koju su mnogi Cincari narocito viđeniji ljudi iz njihovog slavnog grada Moskopolja pomagali. Osmanlije su ipak bile suviše silne i peloponeska buna je ugušena u krvi. Ratno stanje, u kome se sve čini dopuštenim, ali i prećutno odobravanje turskih vlasti, otvorili su mogucnost za bezvlašce, pa su horde pljackaša, regrutovane uglavnom među albanskim stanovništvom iz okolnih oblasti, krenule da poharaju po bogatstvu nadaleko čuveno Moskopolje.

Najezdi zulumćara grad nije mogao da odoli. Cincari nisu bili dovoljno vični ratu da bi se oduprli nasilju. Iz Moskopolja, iz bogatih kuca, radnji, magaza, javnih gradevina, odneseno je sve što se odneti da. Stanovnici su se dali u bežaniju noseci šta se moglo, pljackaši su odvukli šta su u varoši zatekli. Pale su i mnoge žrtve. Više od polovine življa izbeglo je da se nikada ne vrati. Moskopoljci su se rasuli na sve cetiri strane sveta, najviše po gradovima gde su vec imali trgovacke veze i stanice, širom Makedonije, Srbije, Bosne, do Vojvodine i dublje u Ugarsku i sve do Beča i Poljske.

Risto i Janko su dakle bili Cincari Moskopoljci i verovatno po nasleđenoj porodičnoj tradiciji uspešni trgovci. Njih su i sami stanovnici Vukovara nazivali Cincarima, mada se oni sami o tome nisu izjašnjavali. Razlog tome treba tražiti verovatno u njihovoj želji da javno ne ističu svoje cincarsko poreklo, te su srpsko prezime verovatno uzeli neposredno pre dolaska u Vukovar, što je jedna od poznatih cincar skih osobina (uklapanje u nacionalno okruženje). U prilog tome govori i Hristoforova ravnodušnost u pogledu latinske transkripci je svoga imena (Christian Michailovics!).

S druge strane, Risto se oženio Anom Nitom, Cincarkom iz Bosne, što verovatno ukazuje da je emotivno i dalje bio vezan za svoje etničko poreklo. No, to dalje potvrđuje tezu da je Justin Mihailović bio stopostotni Cincarin, od oca Cincarina i majke Cincar ke, a o tome svedoči i druga cincarska osobina - da su bili u prvim redovima borbe za nacionalnu identifikaciju naroda u okruženju, sa kojim su se kasni je i stopili.

Ova sudbina je zadesila i Justinove potomke (Justinova unuka Katica bila je baka akademika Dejana Medakovića) ali i njegove bočne rodake (Branka Radicevića koji je po majci Ruži imao najmanje četvrtinu cincar ske krvi). U znak poštovanja prema svojim zaslužnim precima, ali i prema tragicnoj sudbini cincarskog naroda, ja, koji sam zadnji iz loze moskopoljskih Mihailovica, uvek sam se iz jašnjavao kao Cincarin. Da bih ostavio trag o ovoj lozi buducim generacijama, dao sam svo joj trećoj, najmlađoj ćerki, koja je rođena skoro u dan 200 godina nakon rođenja njenog skurdela Justina, jedino moguće ime - ona se zove Justina. ”

P. S.

Neka mi bude dopušteno da na kraju ove porodične storije, uz neko neobjašnjivo uzbuđenje skrenem pažnju na Moskopolje, taj izgubljeni cincarski raj, jedan od najvećih, najbogatijih i civilizacijski najrazvijenijih gradova u ovom delu Evrope toga vremena, ali i balkanski Makondo. Pitam se šta bi bilo da nije razoreno, kako bi danas moćno izgledalo da su mu istorijske prilike i Božja milost bili naklonjeni. Ali ne preostaje mi ništa drugo, no da kao eho davnih vremena, tu rezonancu statistički skromne ali emocionalno snažno dejstvujuće količine cincarskih gena sakrivenih negde u meni, citiram setnu Pekicevu tužbalicu:

„(...)Oj, Moskopolje, oj Moskopolje!
Lepota čarna gde se tvoja dela?
Bezbožnost smrtnika propast ti donela!
Molitvom Jovanovom nek ti je Bog vrati,
I pređašnju slavu ponovo pozlati (...).”


Mr Sava Mihajlovic



porodicno_stablo


grb
Moskopolje, gravira Hristofora Žefarovica


Spomen-tabla na kući Justina Mihajlovića
Spomen-tabla na kući Justina Mihajlovića
Bora Mihajlović, Bosiljka Gavela i Smiljka Gagarin ispred Justinove kuće
Bora Mihajlović, Bosiljka Gavela i
Smiljka Gagarin ispred Justinove kuće
BORIVOJ MIHAJLOVIĆ
Borivoj Mihajlovic
SAVA MIHAJLOVIĆ
Sava Mihajlović






Sav materijal na ovu temu pozajmljen je iz teksta "CINCARI (AROMUNI) U JUŽNOM BANATU ", autora SVETLANE NIKOLIN. Delove teksta koje je dodala redakcija prikazali smo "Italic slovima" .


.




Najbrzi i najsigurniji nacin za transfer novca -PayPal


Moskopolje-Cincarski Jerusalim







Copyright © 2014 CINCARI.ORG | All Rights Reserved

Design by FCP | Modified by Dragos Powered by DCS