Prostor za Logo i ostalo
  Start     Dokumenta   Drugi o nama   Vaša priča   Naselja   Kultura   Novosti   Linkovi


SADRŽAJ



    Start    

    DCS    

    Poreklo Cincara    

    Istorija Cincara    

    Jezik Cincara    

    Muzika Cincara    

    Poznati Cincari    

    Publikacije    

    Galerija slika    

    Kontakt    


bottom








SLAVE I IMENDANI


Proslavljanje neverbalnih simbola, u ovom slučaju imendana i slava kod Cincara, zaokupljivalo je pažnju više nauČnika, posebno etnologa. Kod nas su se tim istraživanjima bavili Milenko Filipović, Đurđica Petrović, Zoran Plasković...Značajno je da su istraživanja ukazala na podatak da se za slavu znalo još u Moskopolju, u selima oko Ohrida i Resena kao i u drugim mestima, da su krsnu slavu proslavljali Cincari u Bosni, Kruševu... Slave, službe, krsna imena, liturgije, kako su se sve nazivale ove proslave, u početku su najverovatnije bile prvobitne lokalne, hramovske proslave, koje su kasnije postajale porodične slave. Ukoliko je od rani je nisu slavili, krsnu slavu su pojedine porodice usvajale često od bracnog druga koji je bio iz srpskog entiteta, zatim uzimale sveca kome je bila namenjena crkva u starom zavičaju, sveca na čiji dan im se desio neki lep događaj ili po nekom od porodičnih imena koje je dato po odredenom svetitelju...Mnogi su uzmali za slavu Sv. Atanasija, Sv. Minu, Sv. Iliju, kultove koji su na balkanskom poluostrvu bili rasprostranjeni među stanovništvom čije je osnovno zanimanje bilo stočarstvo; značajan broj je prihvatao Veliku Gospojinu ali je svakako najveci deo onih koji su uzimali za krsnu slavu zaštitnika putnika i pomoraca - Sv. Nikolu.

Jedan broj Cincara, pogotovo pristiglih iz regija gde se osećao veliki uticaj grčke crkve i sveštenstva, proslavljao je imendane - običaj koji se dugo zadržao po dolasku u naše krajeve ali je usled utapanja u većinski narod, mešovitih brakova i želje za što bržim prilagođavanjem u novoj sredini, ipak postepeno napušten u korist proslavljanja samo slave.

Slava se do Drugog svetskog rata u gradskim sredinama proslavljala drugačije nego danas. Niko se nije posebno pozivao na proslavu niti podsećao. Svako je pamtio slavu svojih rodaka, prijatelja i onih kod kojih je trebalo otići i čestitati, što se odvijalo isključivo u popodnevnim satima tokom sva tri svečarska dana. Slavski ručak, večera kao i večera uoči slave, bili su rezervisani samo za porodicu. U izuzetno retkim prilikama pozivan je po neki specijalni gost da prisustvuje ovim intimnim okupljanjima. Na sam dan slave, nakon odlaska u crkvu, liturgije i sečenja kolača, sva familija se okupljala za svečanom trpezom. Posle 17.sati obično su dolazili čestitari koji su primani u sobi - salonu gde su uza zidove, u polukrugu, bile postavljene stolice za goste. Prvo se služilo žito, zatim slatko i kafa, pa dva puta sitni kolači uz cašicu likera, vina ili rakije. Na kraju bi se poslužila još jedna kafa nakon ko je bi gost odlazio dalje, u drugu porodicu na čestitanje. Ove posete nisu trajale dugo i gosti su se brzo smenjivali. To su bile le pe prilike da se vide poznanici koji se nisu često sretali, čuju novosti ali i pokaže nova toaleta. Goste je obicno posluživala ćerka, unuka ili rodaka iz porodice ali ako nije bilo ženske dece, dolazle su na ispomoć devojke od komšija ili prijatelja. Bilo je uobičajno da se toj devojci da poneki poklon, materijal za haljinu, nova tašna, neka bižuterija, tako da se poziv za pomoć pri posluživanju gostiju nije nikada odbijao.

Sva tri dana proslavljanja slave imala su izraženo dostojanstven i duhovni karakter. Pri preme za te važne datume, trajale su više dana i domaćini su ulagali veliki trud da ceo tok proslavljanja njihovog zaštitnika protekne u što svečanijoj i lepšoj atmosferi. Drugi svetski rat i decenije nakon njega uneli su velike promene koje su u jednom dugom vremenskom periodu dovele do skoro potpunog nestanka mnogih običaja, posebno svetkovina slava. Devedesetih godina 20. veka slave ponovo doživljavaju svoj povratak i zauzimaju stalno mesto u grupi porodičnih praznika ali sada u sasvim novom ruhu i novom obličju .

Danas potomci Cincara u južnom Banatu najvećim delom proslavljaju slave dok samo mali broj onih Cincara koji su se naselili u ove krajeve nakon Drugog svetskog rata i to prvenstveno porodice gde su oba bracna druga Cincari, proslavljaju imendane.

Sam način proslavljanja i slava i imendana poslednjih decenija umnogome je izmenjen tako da su gore opisani običaji čestitanja i posluženja ustupili mesto često vrlo bogatim vecerama i ručkovima.

Svetlana Nikolin


Sav materijal na ovu temu pozajmljen je iz teksta "CINCARI (AROMUNI) U JUŽNOM BANATU ", autora SVETLANE NIKOLIN. Delove teksta koje je dodala redakcija prikazali smo "Italic slovima" .





Najbrzi i najsigurniji nacin za transfer novca -PayPal


Moskopolje-Cincarski Jerusalim







Copyright © 2014 CINCARI.ORG | All Rights Reserved

Design by FCP | Modified by Dragos Powered by CINCARI.ORG