Prostor za Logo i ostalo
  Start     Dokumenta   Drugi o nama   Vaša priča   Naselja   Kultura   Novosti   Linkovi


SADRŽAJ



    Start    

    DCS    

    Poreklo Cincara    

    Istorija Cincara    

    Jezik Cincara    

    Muzika Cincara    

    Poznati Cincari    

    Publikacije    

    Galerija slika    

    Kontakt    


bottom








STARI CINCARSKI ZANATI


Filigran

Naseljavajući gradske sredine širom Balkana, Cincari su se prvenstveno okretali radu u oblasti zanatstva, trgovine, mehandžiluka, gradevinar stva, a kasnije, ulazili su i u bankarske poslove. U Srbiji ali u ondašnjim evropskim zemljama tokom 19. i pocetkom 20. veka, na velikoj ceni bili su filigranski proizvodi, koji se sa pravom mogu smatrati radovima velike umetničke vrednosti. Za izradu filigrana neophodna je velika strpljivost, istrajnost i minucioznost, pored, naravno, kreativnosti i istančanog osećaja za estetiku.

Cincari su ove umetničke zanatlije nazivali - hrisićima, zlatarima, iako se filigran izrađivao od srebra sa dodacima korala i dragog kamena, a sasvim retko uz kombinaciju sa zlatom. Hrisik je, prema beleškama Gustava Vajganda, tokom 19. veka koristio sasvim malo alata za izradu filigrana i to čekic, nekoliko vrsta klešta, šestar, mehsa žarom, stegu, turpiju i sirmaci jaše - specijalnu jaku, obično gvozdenu ploču sa rupama različitih promera kroz koje se vuku srebrne niti da bi se dobila željena debljina. Niti se zatim pletu, po jedinačno ili u grupi po dve, tri i od njih se zatim prave, sistemom povezivanja, razni or namentalni ukrasi koji imaju karakteristike vizantijske i orijentalne umetnosti.

Predmeti od filigrana mogli su se izrađivati na dva načina: prvi je samo sastavljanjem srebrnih niti izuvijanih na određeni način čime se postizao utisak prozračnosti, lakoće i uprkos izrazitoj ornamentalici, jednostavnosti, dok se drugi način izrade zasnivao na postavljanju tako upletene žice ali i tankih srebrnih pločica, tračica, sitnih srebrnih perlica, spiralica, korala, dragog kamena i često sedefa, na srebrnu ploču od koje su se pravile, narukvice, kopče, korpice, broševi, kutije za duvan i tabakere, muštikle, dugmad, lanci, krstići, crkveni putiri, svećnjaci ...

Zanatlije su od srebra izrađivali i ukrasne delove za puške, pištolje, jatagane i noževe pa je posedovanje tako ukrašenog oružja i predmeta predstavljalo određeni statusni simbol. Zabeleženo je da su se vešte kujundžije čak potajno bavili i izradom kopija starog antičkog novca i to tako umešno da su i pravi strucnjaci retko mogli da primete razliku. Za izradu filigranskih proizvoda, osim velikog umeća i upornosti, potrebno je i mnogo vremena pa su oni oduvek imali vrlo visoku cenu. Ku povali su ga samo imućniji slojevi stanovništva, a njegova popularnost bila je velika kako po celom Balkanu tako i u Veneciji, Becu, Pešti, na Bliskom istoku...

Sa pojavom jeftinije, industrijske, izrade ukrasa i nakita nakon Prvog svetskog rata, mnoge radionice filigrana su zatvorene a izrada filigrana skoro sasvim nestala. Raduje podatak, koji je pisac ovih redova čuo u zlatari „Filigran” u Pančevu, da interesovanje za ovaj stari, umetnički zanat i njegove jedinstvene proizvode polako raste i da uvodenjem savremenijeg dizajna oslonjenog na tradicionalne oblike i materijale, polako ali sigurno, nalazi put do ljubitelja ovog jedinstvenog, ručno izrađenog nakita velike lepote.

Duborez

Cincari, kao nomadi, stočari, vekovima su se bavili drvodeljstvom - rezbarijom - prvenstveno oruđa koja su im bila neophodna u svakodnevnom životu. To su pre svega bili čuveni pastirski štapovi - karlibani, sa savijenim gornjim delom, kojim su pastiri mogli da uhvate ovcu za nogu, zatim svirale, kašike i kutlače, preslice.. ali su iz većih sredina kao što je to Moskopolje, Korča, Samarina... krenuli, širom Balkana, da rade duborez i ikonopis mnogi majstori koji su stvorili dela neprocenljive umetničke lepote rezbereći, pre svega, ikonostase - templone - za čiju je izradu bilo potrebno ponekada i dvadesetak godina.

Čuveni su takvi radovi u manastiru Sv. Jovana Bigorskoj, glavnoj crkvi u Kruševu, Rajčici (danas Republika Makedonija) i mnogim drugim mestima širom poluostrva. Osim izrade ikonostasa, ikona, koji su zahtevali višegodišnji, visoko umetnicki rad, u skromnijim seoskim radionicama, a često individualno - u svojim kućama, mnogo se radilo i na ukrašavanju nameštaja, sanduka za posteljinu, dolapa - ugradenih „plakara” koji su osim funkcije odlaganja raznih predmeta i odece imali i svojevrsnu ulogu termoizolatora, kao i tavanice, ko je su često bile izrezbarene i islikane.

O jednoj takvoj „cincarskoj sobi” vredno svedočenje dala nam je gospođa Smiljana Aleksandrov, koja je posetila u Prizrenu, krajem 80.tih godina 20 veka porodicu gospodina Jeftimija Toskica.- „Sa poštovanjem sam kročila u veliku staru sobu velicine oko 6x7 metara. Bila je malo zamračena i ispunjena mirisom koji me je vratio u detinjstvo. Tegle slatka stajale su poređane na kredencu. U zidu su se nalazila dva uglavljena dolapa - sa prednje strane zatvorena staklenim vratancima. Obavezan minder sa mnogo tvrdih jastuka poređanih jedan uz drugi, smešten je uza zid sa dva prozora. Sanduk za rublje od drveta, ukrašen islikanim cvecem, bio je novijeg datuma. Najzanimljiviji je drveni plafon od orahovine, rađen u duborezu. Na slobodnim zidovima vise stare fotografije, ukrasi i tapiserije. Drveni pod zastrt je ćilimom.”

Vremenom, spuštajući se u gradove i usvajajuci savremeni je načine života, Cincari su polako napuštali tradicionalne zanate i okretali se profitabilnijim poslovima. Retko se gde već krajem 19.i pocetkom 20. veka mogla videti gore opisana soba koja je ustupila mesto novom nameštaju i novom stilu života. Kao pravilo, ipak, ostalo je da su se Cincari uvek trudili da unutrašnjost njihovih kuća bude na zavidnoj visini udobnosti i svako ko je imao priliku da poseti neku, ne samo imućniju, cincarsku porodicu pre Drugog svetskog rata, mogao je da se uveri u estetiku i komfor enterijera njihovih kuća. Jedan deo cincarskih porodica pristigao u naše krajeve krajem 19. i pocetkom 20. veka bavio se i zidarskim poslovima. Potomci familije Andonovic, koja potiče iz Debarskog drimkola oko reke Radike iz zapadne Makedonije, sećaju se kako su njihovi preci gradili, u to vreme, značajne objekte po Šumadiji - od vojnickih kasarni pa do mostova. Ipak, po nekom ne pisanom pravilu, posebna ljubav im je bila i ostala obrada drveta pa su često u svojoj radionici, smeštenoj u okviru porodicne kuće u Jagodini, izrađivali razne predmete i komade nameštaja i tišleraja. Mnogi zemljaci iz tog kraja (danas Republika Makedonija) u drugoj polovini 20. veka počeli su da izrađuju mozaike i danas se njihovi naslednici mogu naći u mnogim evropskim zemljama, posebno u Italiji, gde se bave ovim retkim zanimanjem. Nekada držanje hanova i mehana, a kasnije ugostiteljstvo, jedno je od zanimanja kojima su se bavile generacije cincarskih porodica.

U jednom periodu, pogotovo od šezdesetih pa do kraja osamdesetih godina prošlog veka, nije bilo kafane u Pančevu u kojoj nije bilo ugostitelja Cincara. Ostali su za pamćeni kao vrhunski profesionalci. Opšte je poznato da se Cincari nisu bavili zemljoradnjom ali je vinogradarstvo i proizvodnja vina mnogima od njih bila velika ljubav. U našim južno banatskim predelima, na obroncima Karpata u okolini Vršca, doseljenici nakon Drugog svetskog rata iz meglenskih oblasti (iz sela Hume, na samoj makedonsko - grčkoj granici) i sada su poznati vinogradari i vinari.

Svetlana Nikolin




Sav materijal na ovu temu pozajmljen je iz teksta "CINCARI (AROMUNI) U JUŽNOM BANATU ", autora SVETLANE NIKOLIN. Delove teksta koje je dodala redakcija prikazali smo "Italic slovima" .





Najbrzi i najsigurniji nacin za transfer novca -PayPal


Moskopolje-Cincarski Jerusalim







Copyright © 2014 CINCARI.ORG | All Rights Reserved

Design by FCP | Modified by Dragos Powered by CINCARI.ORG