Prostor za Logo i ostalo
  Start     Dokumenta   Drugi o nama   Vaša priča   Naselja   Kultura   Novosti   Linkovi

SADRŽAJ



    Start    

    DCS    

    Poreklo Cincara    

    Istorija Cincara    

    Jezik Cincara    

    Muzika Cincara    

    Poznati Cincari    

    Publikacije    

    Galerija slika    

    Kontakt    


bottom








SEĆANJE NA NAUMOVIĆE I KIKIJE


Evgenija Naumović-Kiki je moja pratetka, a Nikola Kiki, njen muž, moj prateča. Ovo Društvo mi je dalo zadatak, a za mene je to bilo zadovoljstvo, da vam pričam o svoje dve cincarske porodice.

Naumovići i Kiki su bili beogradski trgovci s kraja XIX i početka XX veka. Rodonačelnik Naumovića – Evgenijin otac Nikola je sa svojim stricem, koji se zvao Nikola Kiki, došao u Beograd sredinom XIX veka. Podaci koje ću vam izneti potiču iz knjige “Spomenica BTO” (Beogradska trgovačka omladina), izdate povodom pedesetogodišnjice njenog postojanja (1880. – 1930.), kao i iz knjige profesora D. Popovića “O Cincarima”, a najviše iz porodičnih priča i uspomena. 1

Cincari su autohtoni balkanski narod o čijem poreklu postoje mnoge legendarne priče. Prvo cincarsko rasejanje je počelo padom Moskopolja 1796. godine. Bežeći pred turskom najezdom i zulumom sklonili su se u planinske predele Albanije, Crne Gore, Južne Srbije, Grčke i Makedonije. U ovim vrletima stočarstvo je bilo jedina dopuna dotadašnjim delatnostima – trgovini i zanatstvu. To nije zadovoljavalo njihove potrebe, sposobnosti, a ni ambicije, pa se pojavila nova “privredna” grana – pečalbarenje. Počelo je kao torbarenje – tj. mobilno trgovanje, a kasnije su se stacionirali po gradovima, osnivali trgovačka preduzeća i začinjali trgovačke dinastije. Tako počinje drugo rasejanje u velike gradove Balkana, i mnogo kasnije, treće rasejanje u Evropu i svet.

Za Cincare je karakteristično da su se brzo i lako asimilovali gde god da bi se zatekli – prihvatali su jezik, običaje i mitove naroda s kojim su živeli. Ponegde – kao u Austriji i Mađarskoj – čak i veru. Njihovo prvobitno versko opredeljenje bilo je pravoslavlje, ali ne srpski oblik sa slavama. U početku su sklapali brakove isključivo između sebe, tek kasnije i mešovite.

Naumovići su došli iz Klisure, Kiki iz Kruševa, ali su se u Beogradu deklarisali kao Srbi. U kući se govorilo cincarski, no srpski je imao isti značaj, pa su već unuci usvojili srpski kao maternji. Kao i drugi Cincari imendan su preimenovali u slavu, a svoja prezimena posrbili. (Nikola Naumović je bio Nikola Boci, ali je od očevog imena Naum napravio svoje prezime Naumović.)

Isticali su se gde god da su živeli: bili su ratnici, heroji, donatori, diplomate i ministri, ali, uvek i pre svega trgovci. Bili su vrlo pobožni i zato veliki crkveni donatori. Cenili su obrazovanje i osnivali škole, a ujedno izdašno dotirali postojeće. Vredno radeći cenili su svoj trud i zarađeni novac pa su insistirali da u školama rade najbolji učitelji. Već je druga generacija bila školovana i postala najobrazovaniji i najprosvećeniji deo gradske populacije, čineći okosnicu gradske kulture.

Rodonočelnik porodice Naumović bio je Naum Boci iz Klisure. Svoje sinove: Đorđa sa 16, a Nikolu sa 14 godina, poslao je u Beograd da se bave trgovinom. I sam je bio trgovac. Imao je još dece, za koju sam saznala iz testamenta Evgenije Naumović Kiki, ali oni nisu bitni za ovu priču. Njegov rođeni brat Kosta imao je kćerku Ekaterinu – Katarinu Boci. Đorđe i Nikola su se kasnije nazivali Naumović – Boci, a njihova deca samo Naumović.

Obojica su bili vredni, radni i štedljivi i polako su sticali imetak, uvećavali ga i vremenom se svrstali u uspešne i bogate beogradske trgovce.

Đorđe Naumović – Boci bio je sposobniji, uspešniji i bogatiji trgovac od svog brata Nikole. Posle njegove smrti ostala je razrađena trgovinska firma i mnogo nekretnina. Ja nisam uspela da dođem do njegovog testamenta koji bi pokazao veličinu njegovog bogatstva u trenutku smrti. A sve zato što je njegov sin jedinac Atanasije (koji se kasnije preimenovao u Tanasije) za svog kratkog života sve proćerdao. S druge strane, Nikolina kćerka Evgenija Naumović vredno radeći i štedljivo trošeći uvećala je nasleđeno bogatstvo. Bila je veliki donator i dobrotvor i zato su iza nje ostali i pisani podaci, a ne samo porodično sećanje i predanje.

Atanasije – Tanasije Naumović, zvani Nacko, (1861. – 1889.) politički opredeljen kao radikal, bio je dorćolski kmet, što bi bio rang predsednika opštine. Bio je pošten čovek, ali veliki idealista, da ne kažem domaćinski nesposoban. Izdavao je menice olako, bez robno-materijalnog pokrića, a novac davao svom venčanom kumu Peri Todoroviću, poznatom beogradskom novinaru i radikalu, za novine “Mali žurnal”. Posle Tanasijeve smrti Todorović nije priznao pozajmice, pa je oglašeno bankrotstvo. Iz nasledne mase izuzete su dve kuće: miraz Tanasijeve majke Marije u Dušanovoj 50 i miraz njegove žene Draginje u Dušanovoj 52 budući da su obe, prema predbračnim ugovorima, ostale u njihovom vlasništvu. Rentirajući ih, one su posle Tanasijeve smrti podigle i školovale decu odnosno unuke.

Tanasije je bio, za razliku od oca i ostale rodbine koja se bavila trgovinom, “zaražen” politikom. U poslu je bio nezainteresovan i neodgovoran, a u kući razmaženi sin i muž, despot, kojem niko nije hteo ili nije mogao da se suprotstavi i tako spreči arčenje imovine. Zbog ovoga ne postoje pisani podaci o ovoj grani porodice.

Posle II svetskog rata obe kuće su nacionalizovane. Mojim ujacima – Tanasijevim unucima – dozvoljeno je da ostanu u po jednom stanu u državnom vlasništvu, a u vreme “otkupa” stanova imali su mogućnost da ponovo kupe svoje vlasništvo.

Draginja Živković, Tanasijeva žena, (1865. – 1948.) nije bila Cincarka, ali mislim da je i njena životna priča interesantna. Njen pradeda je bio Karađorđev prijatelj, vojvoda Steva Živković, učesnik u I srpskom ustanku. Njegova prva žena, s kojom nije imao dece, bila je rođaka Vuka Karadžića-Stefanovića. Potonji je novac dobijen za istraživanja dao Stevi, a ovaj ga je potrošio u emigraciji 1813. godine.

Ime prve Stevine žene nisam uspela da saznam. Za razliku od imena, ostala je zabeležena njena narav koja je bračni život činila nemogućim. Vojvoda Steva je zatražio od Karađorđa odobrenje da se razvede. Nije ga dobio, ali je imao pravo da je otera od kuće. Prgava, kakva je bila, napala je Karađorđa, a i Sovjet, zbog čega su svi, zdušno, odlučili da joj se odrubi glava, na mostu preko Višnjičkog potoka. I, evo kako se život zabavlja na naš račun: njeno ime se ne zna, ali se taj most po njoj zove Rospi ćuprija. 2 Deca iz drugog braka preselila su se u Požarevac. Tamo su začeli generaciju svinjarskih trgovaca i političkih radikala te je Tanasijeva i Draginjina svadba bila najznamenitija i najveća radikalska svadba tog doba.

Draginjin brat od strica, Pera Živković, bio je apotekar i osnivač prve apoteke u Požarevcu. Potom se preselio u Beograd. Kod Bajlonijeve pijace otvorio je apoteku koja je posle II svetskog rata nacionalizovana. Moja rođaka, mamina sestra od ujaka, Olga Naumović-Stevanović, mr ph, inače Tanasijeva unuka i sestričina Pere Živkovića je neko vreme, neposredno posle rata, bila upravnik ove apoteke što i danas postoji na istom mestu.

Draginja i Tanasije imali su četvoro dece.
Ljibica Naumović-Sandulović, 1883.-1958, udata za Ristu Sandulovića, iz Kladova, upravnika pošte u Grockoj. Brak je bio bez dece.
Mr ph Đorđe Naumović, 1884-1941, oženjen Zorkom Vrgović, 1898-1977. Imali su troje dece: mr ph Olga Naumović-Stevanović (1921); Radomir Naumović (1923.-1923.) i Dragomir Naumović (1926).
Marija Naumović – Branković, 1887-1972, moja majkica, mama moje mame, udata za kapetana Jovana Brankovića, 1889.-1962. On je kasnije postao artiljerijski potpukovnik. Sem mene, uspomenu na njega čuva i “Srpska trilogija” Stevana Jakovljevića u kojoj se prepoznaje po imenu kapetan Jova.
Imali su troje dece: ing. Milena Branković-Antonijević, (1922 -1991), dr Sofija Branković-Krstić – moja majka, 1923 – 1999) i Aleksandar Branković, (1924 – 1924).
Dragomir Naumović, 1889. – 1943, oženjen Olgom Dragutinović, 1887. Posao inspektora Glavne kontrole napustio je 1929. godine da bi radio kod svoje tetke, Evgenije Naumović-Kiki. Posle njene smrti bio je testamentalni staralac nasledstva BTO i direktor Upravnog odbora “Bolnice Nikole i Evgenije Kiki za siromašne i postradale trgovce". Imali su sina ing. Radoslava Naumovića, (1928).

Ovo je početak rodoslova. Nastavak ćete naći, pismeno zabeležen zahvaljujući g. Marinkoviću, u “Žurnalu” društva.
Ovo su najkraći podaci o Đorđu Naumoviću-Bociju, kojem u direktnoj liniji i ja pripadam. Naša porodica je, međutim, mnogo poznatija po kćerci njegovog brata Nikole, Evgeniji Naumović-Kiki.

Nikola Boci je sa 14 godina došao u Beograd. Bio je vredan i marljiv i polako je sticao imetak. Preimenovao se u Naumović-Boci i oženio se Marijom Skenderović iz Kruševa. Tako je, kao većina Cincara u to vreme, živeo raspolućeno: posao je bio u Beogradu, a porodica u Kruševu. Ne mogavši više da izdrži razdvojenost preseljava porodicu u Beograd ubrzo posle rođenja kćerke Evgenije. Godinu dana posle toga otvara bakalsku radnju na uglu ulica Gopodar Jevremove i Kralja Petra, u delu grada koji se zove Zerek. Godinu dana kasnije rodio mu se i sin Nikola, a ubrzo posle toga Nikola Naumović-Boci je umro.

O sinu Nikoli zna se malo. Mlad je napustio kuću i otisnuo se u svet. Nepouzdano je da li fotografija koju moja majka čuva, a nosi pečat firme iz Čikaga, predstavlja baš njega. Pouzdano je, međutim, da se javio sestri s Novog Zelanda i da je to poslednje što se zna o njemu.

Evgenija Kiki
Evgenija Kiki
Evgenija Kiki
Nikola Kiki


Evgenija N. Naumović-Kiki (1853. – 1933.) završila je pet razreda osnovne škole, a posle toga prestižni “Zavod gđe Savke za izučavanje ženskog rada”, već kako su tadašnji običaji nalagali. Sama je naučila nemački jezik, a u vreme aneksione krize i francuski. Vodila je kompletnu korespondenciju muževljeve kompanije. Ova pisma bi trebalo da se i danas nalaze u arhivi BTO-a. Moj ujak, ing. Radoslav Naumović, ih je video neposredno pre II svetskog rata kada je pratio oca u poslovnoj poseti BTO-u.

Udala se za Nikolu D. Kikija 1870. godine i njih dvoje su na mestu prve bakalske radnje i kuće njenog oca sazidali novu porodičnu kuću 1879. godine, ponovo sa bakalnicom i službenim prostorijama. U vreme zidanja to je bila moderna, luksuzna, otmena i skupa kuća. Jedna je od retkih koja je u to vreme imala “betonsku košuljicu” preko karatavana i Rihterove ili “pruske” svodove u suterenu. Kuća je imala ukrasnu kapiju sa njihovim imenom i dvorišnu ogradu od kovanog gvožđa. Ulazilo se preko stepeništa iznad koga je sa gvozdenih lukova pozdravljala ukrasna loza s grožđem.

Zgrada je imala dva dela – za porodicu i poslugu. U baštenskom delu dvorišta, takođe ograđenom kovanim gvožđem, stajale su dve smokve koje i danas rađaju plodove, a svuda u dvorištu i bašti bilo je oleandera i raznog drugog cveća. U suterenu je bila bakalska radnja, kancelarije, magacin i sobe za kalfe i šegrte. Ovaj deo je nacionalizovan.

Kuća je zbog arhitektonskog i istorijskog značaja stavljena pod tzv. ambijentalnu zaštitu od strane Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Praktična posledica ove “zaštite” je da kuća propada zbog nebrige i nezainteresovanosti zaduženih za nju, kao i zbog objektivne nemogućnosti naslednika da je valjano održavaju.

Stambeni deo bio je opremljen nameštajem iz Beča, a svaku sobu je krasila po jedna kaljeva peć, svaka lepa i svaka različita, bojom usklađena s lusterimai lampama, kao i mebl štofom nameštaja. Jedna od njih je ipak izuzetna, ne samo zato što je unikat, već zato što je raskošna, napravljena od belog porcelana sa ukrasima od kobalta i zlata. Napravljena je po uzoru na šenbrunske peći, ali ja nijednu tako lepu nisam videla u Šenbrunu. Zato je intimno zovem Vasilisa – što na grčkom znači carica.
U ovoj kući živeli su Evgenija i Nikola Kiki. Imali su samo dvoje dece, sina Petra i kćerku Sofiju. Oba deteta su vrlo mlada umrla od tuberkuloze.

Posle Nikoline smrti, 1918. godine, Evgenija poziva svoju bratanicu, Tanasijevu najstariju ćerku Ljubicu, koja je bila udovica, da živi s njom kao družbenica. Kasnije je i druga Tanasijeva ćerka, moja baba po majci Marija, moja majkica, došla da živi kod nje s porodicom, pošto se njen muž, a moj deda Jovan, penzionisao. Marija i Ljubica nasleđuju kuću posle Evgenijine smrti. Ta kuća je i danas u vlasništvu njihovih potomaka i mislim da je zanimljivo da smo mi već četvrta generacija koja je nasleđuje po ženskoj liniji.

Da se vratimo Evgeniji. Bila je dobra majka svojoj deci, a svom mužu i dobra žena i dobar poslovni saradnik. Ali, umesto da vam ja prepričavam porodične priče i sećanja, evo Nikolinih reči, citiranih iz njegovog testamenta:
“Za jedinog naslednika celokupne moje imovine određujem svoju ženu Evgeniju s kojom sam u ljubavi proveo pedeset godina i koja je kao dobra domaćica upravljala kućevnim redom, pametnim savetima, za koje smo i postigli ovo današnje stanje tako da se ona jedina ima smatrati kao naslednik moje imovine celokupne, sem one koje sam u vidu legata ostavio bilo rodbini bilo raznim fondovima, koji se imaju posle njene smrti udejstvovati. Ednom rečju, ona je naslednica celokupne moje pokretne imovine u koju spadaju … ostalo moje nepokretno imanje ima ona uživati do smrti a posle njene smrti ili za života, ako ona hoće, može legate u celosti ili u pojedinostima isporučiti.”

Evgenija je vodila kućnu ekonomiju ishrane i stanovanja za porodicu, šegrte i kalfe Nikoline kompanije kao i ortačkih radnji. Imali su, takođe, i veliko imanje u Aranđelovcu koje je trebalo da služi za oporavak članova BTO-a.

Nikola D. Kiki je umro pred sam kraj I svetskog rata. U vreme njegove smrti privreda je bila u potpunom haosu; postojalo je čak desetak različitih, ali ravnopravnih, valuta u opticaju. Robe nije bilo pa je trgovanje bilo krajnje problematično. I iskusni trgovci su se teško snalazili, a mnogi od njih su potpuno osiromašili pokušavajući da opstanu radeći na dotadašnji način. U takvoj situaciji – neizvesnoj, nesigurnoj, s nepouzdanim kriterijumima vrednosti i pomerenim sistemom rezonovanja – Evgenija umešno koriti nasleđe i pamet. Odlučuje se za neuobičajen, ali odličan poslovni potez. Dok većina trgovaca nastavlja delatnost poslujući na isti način, ona sve poslove povoljno likvidira i gotovinu ulaže u nekretnine koje pridružuje nekretninama nasleđenim od Nikole. Ovakvim postupkom ne samo da je sačuvala imetak nego ga je i uvećala kada su cene nekretnina počele vrtoglavo da rastu. Sem poslovima, naročito posle smrti dece i muža, bavi se dobrotvornim radom, pa dobar deo imovine poklanja ili učestvuje u različitim dobrotvornim akcijama kao donator.

Umrla je 1933. godine i svoju imovinu, testamentom u koji je uključila i Nikolin amanet, ostavila porodici i BTO-u. Tako je i ovim poslednjim postupkom ostala dosledna sebi i svom životnom opredeljenju. Njen testament je kod mene i ima dvadesetak gusto kucanih strana. Počinje rodoslovom od Nauma Bocija, nastavlja se nabrajanjem imovine, a zatim njenom podelom. Neću da vam priložim fotokopiju suvoparne pravničke retorike, već evo suštine.

Porodičnu kuću u ul. Kralja Petra I br. 73 ostavlja po pola Tanasijevim ćerkama Ljubici i Mariji. Ljubica je imala obavezu da sav nakit koji Evgenija nije za života podelila podeli posle njene smrti, prema dobijenim instrukcijama.

Plac sa zgradom u Hilandarskoj br. 3 pripao je Tanasijevom sinu Dragomiru, a drugi plac, takođe sa zgradom, u Kralja Petra I br. 67 drugom njegovom sinu Đorđu. Sva preostala, pokretna i nepokretna, imovina trebalo je da se proda, a dobijeni novac, uz ostalu postojeću imovinu, nasleđuje BTO uz uslove koji sada nisu bitni. Od tog novca BTO je bio obavezan da podigne i održava dve zadužbine. Na placu u Hilandarskoj br. 1, na uglu sa Cetinjskom, da podigne i održava zgradu posvećenu njenim roditeljima. I danas je poznata kao “Palata Kiki”, a na njenom pročelju piše “Nikoli i Mariji Naumović zahvalna kćerka Evgenija N. Naumović-Kiki”. Portreti njenih roditelja treba i danas da stoje u svečanoj sali. U zgradi je bila smeštena škola BTO. Ovo je bila vrlo cenjena škola jer je davala široko i temeljno obrazovanje, pa su još dugo posle II svetskog rata njeni đaci bili najtraženiji i najcenjeniji stručnjaci u svojoj branši, a posebno kao šefovi računovodstva.

Druga zadužbina je, prema amanetu Nikolinom, “Bolnica Nikole i Evgenije Kiki za postradale i siromašne trgovce” u Zvečanskoj ulici. Danas je to Klinika za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju. U ulaznoj auli nalaze se njihove biste, a njihovi portreti, koje je naslikao baš za ovu bolnicu Uroš Predić, “nestali su”. Jedina nekretnina koju je BTO direktno nasledila je zgrada u Knez Mihailovoj ulici br. 50 i danas se u njoj nalaze restoran “Snežana” i Nemački kulturni centar. Do II svetskog rata je rentirana za izdržavanje bolnice. Kao što rekoh, BTO je imala obavezu da održava obe zgrade, što je i radila do kraja II svetskog rata, a kako to izgleda danas možete i sami da vidite.

Nikola D. Kiki (1841.-1918.) se rodio u Klisuri. U Beograd se doselio njegov otac Duma (u knjigama pogrešno Dimitrije) i stric Nikola P. Kiki. Stric je bio uspešan i bogat beogradski trgovac; pomenut je u knjizi M. Kostića “Uspon Beograda” koja govori o beogradskim trgovcima XIX veka. Prema podacima Duma je umro ubrzo po dolasku u Beograd te nije stigao ni da zaradi ni da ostavi neki imetak. Direktan potomak Nikole P. Kikija je gđa Jelena Kiki, arhitekta, koja je umrla 1994. godine.

Kao što je Nikola Naumović-Boci poznat po svojoj kćerci, tako je i Duma Kiki poznat po svom sinu. Na porodičnoj grobnici “Kiki” piše da je sem Nikole imao još sinove Petra i Kostadina, i ćerke Mariju i Jelenu. Bio je oženjen Sofijom Barako iz poznate i bogate cincarske porodice Konstantina Barakoa. Nikola je sa 6 godina došao iz Klisure u Beograd i tu započeo grčku školu. Ubrzo se razboleo (verovatno od tuberkuloze – prema opisu bolesti) i vratio u Klisuru gde je završio osnovnu školu i tri razreda gimnazije. Ponovo se vraća u Beograd i počinje da radi kao šegrt kod Dume Đ. Jane, stričevog ortaka i rođaka po ženinoj liniji.

Prvu samostalnu radnju otvorio mu je stric na očevo ime, 1863. godine, jer kao šegrt nije imao pravo na to. Stric mu je dao 12000 groša ili 200 dukata kao početni kapital i to “bez pismena” tj. na reč i poverenje. Nikola je to pošteno vratio, a poštenje je bilo i ostalo njegovo životno i poslovno načelo. Oženio se Evgenijom 1870. godine. Ženidbom je “dobio” sjajnu ženu, a uz nju i veliki imetak koji je uključivao i bakalnicu s kućom na Zereku kao i svu ostalu imovinu Nikole Naumović-Bocija. Nastavio je tastovu trgovinu, a uz nju razvio i druge poslove: kafanski s Dimitrijem Pejuom: mesarski sa Đorđem Vasiljevićem i Pavlom Cvetkovićem; crevarski s Dimitrijem Veljkovićem i Josifom Lazićem, u to vreme potpuno nov i riskantan, a kasnije vrlo profitabilan.

S braćom od strica, Perom i Gavrom, vodio je od 1888. godine komisionu radnju u Trstu pod imenom “Braća Kiki”. Prema podacima iz knjiga “predao ju je zbog političkih smetnji”, ali nisam uspela da saznam kakve su to “političke smetnje” bile.

Bio je i glavni akcionar fabrike cigareta u Odesi, a sve akcije je izgubio posle Oktobarske revolucije. Bio je vlasnik velikog imetka: nekretnine, obligacije, akcije, gotov novac … Njegov testament je kod mene i mogu vam reći da je i to obiman pravni dokument s dugačkim spiskom imovine. Ne bih sve taksativno nabrajala, pa zato evo najosnovnije: placevi sa zgradama ili bez njih u Sabornoj ulici, pa zatim u Kralja Petra I, Dubrovačkoj, Hilandarskoj itd. Najveći plac sa zgradama tzv. “Kompleks ujedinjenja” omeđen današnjim ulicama Knez Mihajlovom, Kralja Petra I, Braće Jugovića i Studentskim trgom. Nekada je to bila velika pijaca, a posle Kraljevski trg. Deo toga je današnji Trg Republike.

I najzad nešto sasvim lično. Kada su oni živeli, sticali svoje bogatstvo i pisali testamente bilo je sasvim drugo i drukčije vreme. Nisu mogli ni da naslute kakav tok će istorija imati u ovoj zemlji. Nije im ni padalo napamet da “patentiraju” svoje ime, pa tako Privredna komora Jugoslavije, bez obaveštavanja i saglasnosti njihovih potomaka, uručuje “tradicionalnu godišnju nagradu najuspešnijem privredniku” pod imenom “Kiki”. Verujem da bismo mi, potomci, bolje preneli duh njihove ideje nego što sadašnja vlast to radi. Mi, čak, nemamo pravni osnov da sprečimo da služimo kao alibi onima kojima ne bismo hteli.

Ovo je bila kratka priča o mojim precima. Priča o nama – njihovim potomcima je mnogo kraća. Svi njihovi unuci i praunuci završili su fakultete pa nas ima među lekarima, farmaceutima, inženjerima, etnolozima. Neki su u penziji, neki rade, a poslednjih godina stasa nova generacija. Po mnogo čemu se razlikujemo, ali nam je svima zajedničko da ih se sećamo s ponosom, ljubavlju i poštovanjem.

Beograd, 27.12.1994.
Dr Ljiljana Krstić
neuropsihijatar
(praunuka)




Najbrzi i najsigurniji nacin za transfer novca -PayPal


Moskopolje-Cincarski Jerusalim







Copyright © 2014 CINCARI.ORG | All Rights Reserved

Design by FCP | Modified by Dragos Powered by DCS