Prostor za Logo i ostalo
  Start     Dokumenta   Drugi o nama   Vaša priča   Naselja   Kultura   Novosti   Linkovi

SADRŽAJ



    Start    

    DCS    

    Poreklo Cincara    

    Istorija Cincara    

    Jezik Cincara    

    Muzika Cincara    

    Poznati Cincari    

    Publikacije    

    Galerija slika    

    Kontakt    


bottom


Kliknite na slike da ih vidite uvećane

Goranke u narodnoj nošnji

Predeo Gore iznad sela Brod

Prva u kolu - posebna čast kod Goranaca








ĐURĐEVDAN U GORI

Na putu za Goru, kuda smo pošli da vidimo proslavu Đurđevdana, prolazili smo kroz Prizren. Znali smo da u Prizrenu žive porodice cincarskog porekla, Furlanović, Ćubrica (Nida), Nikolić, Spasić,Toskić, Stamenković Marica, rođena Furlanović koja govori cincarski i gospodin Bišpapa ili Kosta Kostić, profesor VPŠ, koji je pre nekoliko godina snimio emisiju za TV o Cincarima u Prizrenu. Potražili smo gospodina Toskića u njegovoj kući u centru grada.Nismo bili najavljeni te smo ga potražili i u kafiću čiji je vlasnik. Kafić je zbog renoviranja bio zatvoren, te smo ipak morali da odemo u kuću. Majka nam je otvorila vrata. Razgovor je krenuo dosta rezervisano i nepoverljivo uz neprekidne telefonske pozive.

Gospodin Jeftimije Toskić, rođen je 1951 godine u Prizrenu. Otac mu je bio Cincarin, te se i on tako oseća. Na žalost, nije naučio cincarski jezik, možda zato što mu je majka Srpkinja.Više puta nam je kazao da mu je žao što ne zna jezik, mada je kao dete slušao oca kako razgovara sa prijateljima i rođacima. Ubrzo smo krenuli i dok sam mu stegla ruku, kazala sam "ADIO". Na to je Toskićeva majka uzviknula, pokaži im "cincarsku sobu".

Sa poštovanjem sam kročila u veliku staru sobu (6x7), malo zamračenu sa meni nekim poznatim mirisima.Tegle sa slatkom stajale su na kredencima.U zidu su bila dva dolapa zatvorena staklom. Obavezan minder nalazio se duž zida sa dva prozora i mnogo tvrdih jastuka, poređanih jedan uz drugi , uza zid. Sanduk za rublje od drveta, ukrašen naslikanim cvećem, novijeg je datuma. Na slobodnim zidovima vise stare fotografije, ukrasi i tapiserije. Išla sam od detalja do detalja, dodirivala ih rukom i naišla na tapiseriju, zbog koje smo i pušteni u "cincarsku sobu". Predstavljala je devojčicu na biciklu, a na praznom delu izvezeno je "ADIO".

Gospodin Toskić se konačno raskravio i počeo da nam izlaže svoje planove oko renoviranja "cincarske sobe". Pratio nas je do kapije i zastajao više puta da nam još nešto kaže. On želi da do kraja života ostane u Prizrenu, jer je kako kaže tu njegovo korenje. To me raduje, ali se plašim renoviranja "cincarske sobe". Dao nam je svog preduzimača Srećka da nas odvede u Cincarsku mahalu, u dućan kalajdžije, bata Đakovlije Vasiljevića. U dućanu se skupljaju preostali prizrenski Cincari, svaki dan u podne da proćaskaju, meze i ponovo se vrate u svoje dućane, banku, školu, ili gde već rade. Bilo je podne i počelo je da se skuplja "staro društvo" iz čaršije. Svi su bili Cincari ili oženjeni Cincarkama.

Bata Đakovlija je jedini kalajdžija u Prizrenu. Ima staru kuću sa radionicom, malo uvučenu od ulice i novi dućan na samoj ulici. Tu smo i sedeli na tronošcima, pijuckali rakiju i mezetili ćuftice iz obližnje aščinice. Radnja je bila puna bakarnog posuđa, tepsija,sahana džuguma i džezvi, koje je izloženo ili doneto na kalaisanje.Još ima potrebe za tim zanatom. Nekada je bilo devet kalajdžija u Prizrenu. Srdačno smo se oprostili od gospode, a bata Đakovlija je sa nama izašao i na ulicu da nas isprati. Skoro sve kuće u mahali su obnovljene u starom čaršijskom stilu.Teško smo se probijali prema izlazu iz grada. Sve je bilo zakrčeno pešacima i automobilima. Peti maj se proslavlja u prizrenskom kraju kao Dan uoči Đurđevdana.

Albanke su bile svečano obučene, ali sam videla manje nošnji nego ranijih godina. Naš put je vodio prema albanskoj granici, a za tim je naglom krivinom skrenuo na zapad prema albanskom naselju Žur, bez ikakvog obeležja na putu. Žur pre nekoliko godina nisam ni primetila, a danas je to veliko selo , potpuno novo sa gusto postavljenim kućama na dva i tri sprata. U naselju je mnogo mladih na ulicama i dece ispred kuća. Na njivi ili u bašti radi po troje i četvoro. Put je postao strm i sa krivinama. Približavali smo se Gori. Najbliži vrh nam je bio Koritnik. Odmarali smo se na jednoj livadi i gledali Šar planinu pod snegom.

U Dragaš smo došli kasno posle podne. Bili smo gosti gospodina Dr. Hasani Haruna, stomatologa, a mog kolege i prijatelja. Dr. Hasani je pre dvadesetak godina izdao knigu "Goranske pesme", na čijem je sakupljanju radio 15 godina. Te divne lirske pesme i balade sačuvao je od zaborava, te ja sa puno prava mogu da kažem da je Dr. Hasani , Vuk Karadžić za Goru. Goranske pesme su veoma slične cincarskim, povezuju ih zajedničke teme.

U Gori smo bili 1991godine. Prisustvovali smo goranskoj svadbi u rodnom mestu Dr. Hasanija, Baćka. Njegov brat, poslastičar iz Pirota, ženio je sina. Svadba je obilovala folklornim elementima čemu se u Gori pridaje najviše značaja. Za taj dan, celo selo se oblači u nošnje, čak i deca. Oblačenje u nošnje je događaj i ritual kome se najviše raduju devojke. Mlada se stavlja na konja, pa makar rastojanje od roditeljske do svekrove kuće bilo svega nekoliko koraka,. a pred kućom se spušta sa konja. Pred kućnim vratima, čeka je svekrva uz običaje.Mlada se još tri puta presvlači, igra u kolu, a zatim sedi u sobi okružena spremom koju je donela i darovima koje je dobila, do kasno uveče.

Sutradan se nastavlja sa običajima. Muzika, tupani, sastavljeni od zurli i bubnjeva svira goranska kola. Sve je posvećeno običajima i tradiciji. Hrane skoro da i nema. Nošnje su raskošne i Goranke ih obuku čim dođu u Goru. Svečane nošnje oblače za svadbe i Đurđevdan. Goranke nošnju nose dostojanstveno. Paze na korak, na držanje glave, tiho se osmehuju, ne dovikuju se i deluju otmeno. Muževi su pored njih neupadljivi ."Goranka je sačuvala Goru" , kaže Dr. Hasani.

Sve me to po malo podseća na na našu cincarsku prošlost. Kroz Goru sam do nekle doživela cincarski život u planinama pre više vekova. Goranci su ovčarstvo napustili iz istih razloga kao i Cincari. Aramije ili kačaci iz Albanije, presretali su pastire i otimali im čitava stada. Stočarstvo u Gori počelo je naglo da opada, a povećao se broj onih koji odlaze u pečalbu. Nestankom turske carevine, na Balkanu su nastale državice koje su ovčarima nametale dažbine i ograničavale im kretanje, što je doprinelo da ljudi promene zanimanje.

Đurđevdan u Gori počinje urankom. U pet sati ujutro otišli smo preko prevalca na livadu određenu za taj dan. Devojke i žene obučene u nošnje, pristizale su u grupama kao buketi livadskog cveća. Došli smo do sela Mlike gde smo se kratko zadržali. Narod je izlazio iz svojih kapija svečano obučen. Na uranku je za mene bilo neočekivano mnogo mladih. Svi smo šetali drumom kao na korzu i to više puta u oba pravca, od sela i ka selu. Prijatelji su prilazili jedni drugima i čestitali praznik dodirujući se obrazom tri puta. Žene i devojke brale su travke da okite kapije, ali se venci ne pletu. Mladi bračni parovi, držali su se za ruke.

Goranci rade širom stare Jugoslavije kao poslastičari, šećerdžije, burekdžije, čevapdžije, pekari, fine,čiste zanate, te se može reći da se donekle ponavlja cincarski izbor zanimanja u goranskoj pečalbi. Svoje pečalbarske zarade ulažu u izgradnju kuća u Gori, a u kojim provedu najviše dva meseca u godini.Dr. Hasani u svom radu " Migracija stanovnika Gore " spominje izraz "nasledna pečalba", koja treba da se shvati kao vrsta monopola pečalbara jedne porodice, koja je godinama išla u pečalbu u isto područje ili grad. Taj fenomen mi je dobro poznat iz prošlosti moje porodice, šećerdžija. Goranci, kao i Cincari nekada, željno iščekuju leto ili penziju da se vrate u Goru.Mnogi umru pre toga , a da nisu stigli da uživaju u svojim velelepnim kućama. Pošto su u leto svi u Gori na okupu, tada organizuju svadbe, po nekoliko u jednom selu.

. Proslava Đurđevdana nastavila se posle podne u 15h na Vlaškoj livadi. Po tom nazivu predpostavljam , da je na tim pašnjacima Šar planine bilo i Vlaha- Cincara. U okolini su sela, Ropča, Mlike, Baćka i naravno Dragaš, a za Đurđevdan se dolazi čak iz inostranstva. Na livadi je bilo oko 3ooo ljudi. Žene i devojke su . pretežno bile u nošnjama. Na gustoj pašnjačkoj travi, formiralo se kolo devojaka, belo kao niz bisera. Nad livadom je blistao Koritnik pod snegom. Oko 16h pojavil su se tupani (muzičari) sastavljeni od dva zurlaša i dva bubnjara. Svirali su goranska kola. Goransko kolo igra se uvek lagano i u istom ritmu.. Iz kola se ne izlazi, samo se u kolo ulazi, te se stakno proširuje.. Postepeno se u kolo hvataju i žene.One na sebi imaju terlik, strukirana crna satenska haljina sa dugim rukavima .Bubnjar se pred jednom od njih lomio, uvijao i klečao pošto ga je častila da svira za njenu buduću snahu, do koje se u kolo uhvatila .Nema nikakvog ozvučenja ni buke. Sve je dostojanstveno i otmeno.Ovo goransko kolo me podsetilo na kolo "Stara Vlainja" iz zaječarskog kraja. Nažalost, ubrzo smo morali da napustimo Goru, za mene zauvek.

Maj 1997 g.
Dr Smiljana Aleksandrov

Dr. Smiljana Aleksandrov
.






Najbrzi i najsigurniji nacin za transfer novca -PayPal


Moskopolje-Cincarski Jerusalim




Kliknite na slike da ih vidite uvećane

Goransko kolo sa neizbežnim bubnjarem

Ručno rađena kolevka iz XIX veka

Đurđevdansko kolo u Gori





Copyright © 2014 CINCARI.ORG | All Rights Reserved

Design by FCP | Modified by Dragos Powered by DCS