Prostor za Logo i ostalo
  Start     Dokumenta   Drugi o nama   Vaša priča   Naselja   Kultura   Novosti   Linkovi

SADRŽAJ



    Start    

    DCS    

    Poreklo Cincara    

    Istorija Cincara    

    Jezik Cincara    

    Muzika Cincara    

    Poznati Cincari    

    Publikacije    

    Galerija slika    

    Kontakt    


bottom








PUTEVIMA PREDAKA

Ovaj putopis posvećujem svome deda Koči i baki Kiji, Cincarima iz Bitolja. Deda Kočini preci došli su u Sarajevo pre aneksije Bosne i Hercegovine. Za njima su stizali i drugi članovi porodice, te tako i moj deda. Pridružio se svojoj baki i ujaku, Vangelu Makridis ( M. Filipović « Cincari u BiH » ). Deda se zaposlio kao ekonom za hleb na pruzi Sarajevo-Višegrad. Bio je dobro plaćen, jedan zlatnik dnevno. Uskoro je stekao svoju radnju, te je doveo verenicu Kiju iz Bitolja. Kija više nikada nije videla Bitolj i mnogo je tugovala za zavičajem. Pažljivo sam slušala bakina sećanja i upijala svaku pojedinost. Najveći poklon koji su mi ostavili moji baka Kija i deda Koča, osim što su me podigli jeste jezik naših predaka, « limba armâneascâ » koji tečno govorim. Velika ljubav koju su u meni razvili moji deda i baba prema našoj postojbini, naveli su me da sa suprugom krenem « putevima predaka », da čujem naš jezik na izvoru i da doživim toplinu cincarskog gostoprimstva. Nadam se da će ovaj putopis da zagreje neke od naših potomaka, te da krenu u Makedoniju i Epir, te da nas obraduju svojim putopisom.

Pošli smo u Grčku putevima predaka te stigli do samog središta Pindske oblasti. Na graničnom prelazu kod Gevgelije, bili smo 29. maja, 1995. g.u 15 h, jedini putnici. Grčku policiju je iznenadilo što smo rođeni u Sarajevu. Izlišno je bilo objašnjavati da su naše roditelje u taj grad doneli neki čudni vetrovi života.

Ubrzo smo se obreli u Solunu na odos Egnatia . Bio je ponedeljak, radnje nisu radile i grad je bio potpuno miran. Ova stara ulica, deo je starog rimskog puta Via Egnatia, koji je vodio od Drača i spajao Solun, Bitolj i Serez sa Carigradom. Odmah smo potražili crkvu Sv. Dimitrija, zaštitnika Soluna, nedaleko od Egnatije.

Svaku sliku možete videti uvećanu ako kliknete na istu!
Solun-kod crkve Sv. Dimitrija
Solun-kod crkve Sv. Dimitrija
Solunska pijaca
Solunska pijaca

Crkva je ogromna bazilika sa dosta starih i očuvanih delova. Suvenire je prodavala visoka i otmena gospođa sa plavim očima. Na cincarskom sam joj kazala da sam « Armânâ», na šta je ona engleski odgovorila da smo svi ljudi. Kupila sam ikonicu Sv. Dimitrija i izašla ubeđena da je bila Cincarka. U Solunu smo proveli 24 sata. Radovala sam se da ujutro, po ko zna koji put vidim solunsku pijacu. Nadvikivali su se, piljari, mesari, prodavci ribe i maslinki, hvaleći ionako besprekornu robu. Videla sam bar dvanaest vrsta maslinki. Pekare su bile pune raznog mirisnog peciva a domaćice su kupovale i po pet hlebova. Ručali smo u restoranu na pijaci, jelo koje je spremala i moja baka, punjeni paradajz sa mlevenim mesom, te zapečen u rerni. Oko 16 h napustili smo Solun i krenuli putem prema Veriji koji je ubrzo počeo da se penje.

Verija ili Ber, lep je grad na brdu, strmo ugrađen na osunčanoj padini, potpuno nov i bogat. Nismo se zadržavali mada smo imali i prijatelje, ali nismo ugledali ništa staro, cincarsko. Nastavili smo prema Kožanima usponom koji nam nije izgledao tako strm, pošto je put bio savršen, širok i neopterećen. Da je put ipak bio strm, shvatili smo tek kada nam je prokuvala voda u hladnjaku. Takvi usponi pratili su nas duž celog putovanja ali sreća, tu je bilo odmorište sa česmom i hladnom planinskom vodom koja je izbijala iz stene. Razgovarali smo sa vozačima kamiona koji se na tom mestu zadržavaju radi sveženja. Savetovali su nam da prenoćimo u konaku manastira Agia Sumela, svega 4 km od ovog odmorišta.

Manastir sa konakom, nalazio se na najvišoj tački uspona, odakle se put ka Kožanima spušta. Priroda je božanstvena, a crkva nova i raskošna. Posećuju je grupe koje tu dobiju i prenočište. Dugo smo šetali pred spavanje, a sobu smo dobili u zgradi koja je samo zbog nas otključana. Bilo je mnogo soba sa 3,5 i više kreveta. Sve su bile prazne. Spavanje se ne naplaćuje, već primaju prilog. Ujutro u 7h, probudilo me crkveno zvono. Počela je služba, te sam požurila u crkvu da prislužim sveću za srećan put.

Kožani
Kožani
Razgovor sa čobanom
Razgovor sa čobanom

Kožani je divan gradić u koji smo stigli rano ujutro, na kafu. Grad je bio sveže ispolivan.Kafedžije su užurbano iznosile stolove za prve goste. Zagledala sam se u gornji deo grada. U strmim ulicama, ugledala sam nekoliko starih kapija sa baglamama.Uputila sam se ka njima. Provirivala sam kroz pukotine između rasušenih dasaka u dvorišta, kao da ću da ugledam nekog svog. Upijala sam miris starog drveta koji i sada osećam.

Gradski trg je vrveo od života i mladosti. Na klupama su sedele starine. Na sred trga između klupa i šetača, strčala je nekakva bandera, a na banderi rode sa mladima u gnezdu. Kožani je bio najvedriji grad na ovom putu i nije mi se odlazilo.Nastavili smo put za Grevenu. Grevena je od cincarske reči greben.Putevi kojima smo se kretali, većinom su izgrađeni na prethodnim, stotinama godina korišćenim putevima, koji su vodili po grebenima ogromnog Pindskog masiva. U Greveni se nismo dugo zadržali. Nalazi se u kotlini, ravna je i prašnjava. Nismo videli oštećenja od zemljotresa koji se skoro dogodio. Građani čije su kuće oštećene, smešteni su u kamp koji su i ukrasili sveže posađenim cvećam, a uvedene su i česme. Sve deluje kao da su na letovanju. Nastavili smo prema Kalambaki.

Kalambaka gore među stenama, staro je selo sa malim kućama, sakrivenim u ruže. Retko je koja obnovljena, a u tim obnovljenim ima života. Bili smo tako reći pod samim Meteorima, i lepo smo videli udubljenja, pećine za isposnike. Alpinisti ih posećuju te doturaju monasima ponude. Očekivala sam da ću u selu da naiđem na nekoga sa kim bih progovorila « un zbor ». Bilo je podne i toplo, te su se meštani povukli u kuće.Stajala sam između kuća sakrivenih u ruže i iščekivala. Pojavila se jedna starica. Samo sam takve i tražila. Oslovih je na cincarskom, ali mi ona odbrusi na grčkom, te nestade iza neke kapije. Ostadoh tako par minuta zureći u kapiju i pitajući se, da li ću uopšte čuti cincarsku reč. Spustismo se u grad i stadosmo pred suvenirsku radnju. Pojavila se sredovečna gospođa. Obratila sam jo na cincarskom, što je i prihvatila. Pitala me da li smo iz Rumunije. Doznala sam da u Kalambaki još samo stariji ljudi govore « limba vlacheskâ ». Za tim sam ušla u bakalnicu da kupim neke sitnice, ali u satvari, više da bih razgovarala. Stariji čovek rado prihvati razgovor. I on me pitao da li smo iz Rumunije, pošto im često dolaza rumunske grupe turista. Epirski Cincari rado odlaze u rumunske banje, neki i po deset puta. Posle kraćeg odmora, krenusmo u Mecovo.

Kalambaka
Kalambaka
Mecovo i Pind pod snegom
Mecovo i Pind pod snegom

Priroda prema Mecovu je prelepe.Visoravni i pašnjaci su na sve strane. Oko 17 h, momci u kolima, a sa njima i po neka baba, idu od stada do stada, pomuzu ovce, sakupe mleko i odvoze. Taj prizor smo posmatrali sa jednog grebena dok nam se hladila voda u hladnjaku. Putevi su besprekorni, a česme sa hladnom planinskom vodom su česte. Što smo bili bliže Mecovu, krivine su postajale sva jače i češće, a usponi sve viši. Zaustavili smo se na jednoj visoravni, a oko nas sve same livade i stada, negde samo ovce a negde ovce i koze zajedno. U blizini stada, nalazile su se i bačije. Zvonilo je sa svih strana. Svuda okolo bili su i ovčarski psi. Razlikuju se od šarplaninskih. Nalazili smo se na visini od od 1989 mnm. Ugledasmo i čobanina koji nam se dostojanstveno približavao. Lako se oslanjao na karlibanu, a preko levog ramena, nosio je prebačenu kabanicu. Doviknuh mu nestrpljivo « buna dzuâ », a on mi otpozdravi. Prvi put na ovom putu zapodenuh pravi razgovor. Nikome se nije žurilo. Objasnih mu odakle smo i zašto smo došli u Pind. Čovek je bio iznenađen mojim znanjem jezika. Bili smo udaljeni 2ooo km i 2oo godina. Kada smo se narazgovarali, horizont se već zatamnio. Sa mrakom dolaze i mračne misli. Bojim se da će « limba vlacheskâ » ostati samo jezik pindskih čobana. Moj prijatelj, polako pređe široki drum, da prisluži kandilo u kapelici pokraj puta.Takvih smo na ovom putu videli mnogo. U svakoj je stajao zejtin, pa ko u sumrak zastane, može da prisluži kandilo. Taj običaj, kao i kapelice, potiče od davnina. Bile su neka vrsta putokaza karavanima koji su se noću kretali. Na rastanku, čobanin nam je poželeo « bun mes », uspešan mesec, pošto je sutra prvi juni. Nekim lingvistima sam kazala za taj pozdrav, bili su iznenađeni, nisu nikada čuli. Nastavismo za Mecovo putem, koji se od ovog mesta blago spuštao. Ugledasmo grad koji je vrlo strmo uklesan u brdo, na visini od 1200 mnm. Na okolnim vrhovima Pinda bilo je još dosta snega. Ušli smo u Mecovo strmom ulicom, nizbrdo i stali pred prvi hotel, « Egnatia ». Vlasnici sam se obratila na cincarskom, koji sam govorila bez prisećanja reči, što je gospođa i prihvatila.

Ispričala sam odakle dolazimo, da bi videli narod i razgovarali na samom izvoru, u Pindu. Aneta pokaza izuzetnu ljubaznost i gostoprimstvo.Malo nam je učinila cenu, ali posle tolikog puta cena nas nije uopšte zanimala. Pošlo smo u centar grada da prošetamo strmom glavnom ulicom. U Mecovu su sve ulice strme i uske, a negde je između kuća razmak od samo jednog koraka. Svuda je čisto i uredno, a kuće ukusne, ukrašene drvenim ukrasima i terasama. Sve je u skladu sa prirodom, sa merom i osećanjem. Najlepše su radnje u kojima se prodaju predmeti od drveta, vune i kujundžijske izrade. Videli smo pirotske i kineske ćilime. Veoma se neguje drvodelski zanat u celoj Pindskoj oblasti. Na gradskom trgu, ispod velikog platana, zasedaju starine, oslonjene na svoje karlibane. Nedaleko je spomenik Aleksandru Averofu, kao i istoimeni muzej i galerija. Na moju veliku radost u Mecovu ima mladih. Ne napuštaju grad pošto vrlo dobro žive, pretežno od turizma. Mlade mame spuštaju se sa decom na glavni trg, jedino mesto u gradu gde mogu da voze kolica. Večerala sam « pita cu prash sh-cu marcatlu «, a moj muž, neku salatu sa neizbežnim maslinama. Bilo je papreno skupo u odnosu na Solun. Turistička sezona još nije počela. Bili smo retki gosti, sem Engleza, koji dolaze da planinare na Pindu. U Mecovu samo prenoće, a sutradan, pređu preko planinskog masiva na janjinsku stranu gde ih sačeka autobus i odvozi na janjinski aerodrom. Kasnije sam pročitala, da se nedaleko od Janjine nalazi antičko pozorište « Dodoni » najočuvanije iz svog vremena. Ne bih propustila da ga obiđemo. U Mecovu smo lepo spavali u sobi sa velikom terasom nad celim gradom. Ujutro je pred nama zablještao Pind, još uvek pod snegom. Taj pogled nas je opčinio, a moj muž je poželeo da u Mecovu ostane do kraja života. Počeo je da razume cincarski jezik i da u svojim korenima sa majčine strane, otkriva neku vezu sa cincarskim poreklom. Naše prvo jutro u Aminču, Mecovu, 1. juni, Spasovdan, ili 4o- ti dan od Vaskrsenja, ovde u Pindu, slavi se kao veliki praznik.
Glavni trg u Mecovu
Glavni trg u Mecovu
Crkva na visoravni
Crkva na visoravni

Aneta nam je predložila da posetimo staru vlašku crkvu na visoravni, gde se na taj dan drži služba. Ona nije išla zbog posla, ali zato svaki dan pali kandilo. Crkva se nalazila 4 km prema Kalambaki. Kola nismo mogli da pokrenemo, te smo tužno krenuli niz ulicu. Prišla sam dvema mladim elegantnim ženama za koje sam pretpostavila da su se spremile za crkvu. Ispričah im našu priču, ko smo i zbog čega smo ovde, te nas srdačno pozvaše da pođemo zajedno u crkvu. Stara crkva, bila je jednostavne arhitekture, sagrađena od kamena, ali sa divnim starim ikonama. Dominirala je na uzvišenju u sred visoravni. Unaokolo su se prostirale nepregledne livade posute narcisima. Kada smo mi stigli, već su žene i deca držale bogate bukete tog mirisnog cveća. Muškaraca je bilo malo, ostali su na poslu. Babe su bile u nošnjama, a većina ih nošnju nosi i radnim danom. Ponele su hranu i posle službe, povele su kćerke i unuke na livadu, gde su svi zajedno posedali u krug i doručkovali. Ko nije imao babu, taj nije imao oko koga da se okupi za doručak.
Na Spasovdan doručak posle službe
"Na Spasovdan" doručak posle službe
U nošnji ispred crkve
U nošnji ispred crkve

Mlade žene, zbog moderne odeće, taj običaj ne upražnjavaju. Ja sam za uspomenu iz stare vlaške crkve sa Pinda ponela kesicu tamjana.« Limba vlacheskâ » ovde svi govore. Mecovo je vlaška oaza, a vlaški jezik se uči i u školi. Pošto sam ja strankinja, prvo su mi se obraćali na grčkom a zatim na engleskom. Slušala sam Anetu kako razgovara sa malim nećakom kada se vraćao iz škole. Prvo pitanje je bilo « cum tricush ». Tako je nekada pitala i mene mama, ne samo u vezi sa školom, već kasnije i sa poslom.

Sledećeright






Najbrzi i najsigurniji nacin za transfer novca -PayPal


Moskopolje-Cincarski Jerusalim







Copyright © 2014 CINCARI.ORG | All Rights Reserved

Design by FCP | Modified by Dragos Powered by DCS