Prostor za Logo i ostalo
  Start     Dokumenta   Drugi o nama   Vaša priča   Naselja   Kultura   Novosti   Linkovi

SADRŽAJ



    Start    

    DCS    

    Poreklo Cincara    

    Istorija Cincara    

    Jezik Cincara    

    Muzika Cincara    

    Poznati Cincari    

    Publikacije    

    Galerija slika    

    Kontakt    


bottom








PUTEVIMA PREDAKA - II DEO



Razgovor u Mecovu
Razgovor u Mecovu
U cincarskoj sobi
U cincarskoj sobi

Najveća želja mi je bila da se slikam u narodnoj nošnji iz Mecova. Aneta je imala vlastitu nošnju, na kojoj je neke delove lično vezla. Odvela nas je u svoj stan, u samoj zgradi hotela i uvela u pravu cincarsku sobu. Sve je bilo zastrto ćilimima ručne izrade, podovi, kreveti i zidovi. Ćilimi su u crveno crnim bojama, ali prevlađuje crvena. Zavesice na prozorima su rukom rađene. Čitav sat sam provela u oblačenju i slikanju. Moj muž je jako želeo da legne na cincarski krevet. Tako sam ga i slikala.

Na terasi hotela
Na terasi hotela "Egnatia"
Aneta me obukla u nošnju
Aneta me obukla u nošnju

Moj suprug
Moj suprug
Dućan sa raznom robom
Dućan sa raznom robom

Sutradan, teška srca, napustili smo Mecovo te krenuli u najzabačenije cincarsko naselje prema Albaniji, Samarinu. Aneta nam je predložila put koji čak nije bio ni ucrtan na karti, ali je prolazio kroz cincarska mesta, Miliju i druga. Put do Milije, bio je nezavršen i bez saobraćaja. Prolazio je kroz borove šume i služio za njihovu eksploataciju. Da nam se desio neki kvar na kolima, teško bi se domogli servisa. Delimično smo vozili po makadamu, a delimično po trasi. Aneta nas je s razlogom uputila na ovaj put, da bi prošli kroz najlepše delove Pinda. Pind je grčka Švajcarska. Takvu Grčku niko od nas ne poznaje. Četinarske šume su guste i nepregledne, a visoko na osunčanim padinama, bele se vlaška sela. U Miliji, put je bio tako uzak da nismo mogli da se mimoiđemo sa jednim vozilom. Nešto se istovarivalo, a ja sam sva srećna izašla da bih kazala koju reč na cincarskom.

Milija je malo mesto na ovom putu, ali sa lepom i velikom crkvom. Pred jednom pinterskom radionicom, videla sam naslagane u piramidu male buriće za pakovanje sira za izvoz. Žao mi je što i to nismo slikali. Međutim, kada smo ugledali jednu lepu livadu, zastali smo da užinamo « pâne cu cash ». Na sledećoj visoravni, odmarali smo se još duže. Posmatrali smo stado ovaca i koza koje se kretalo unaokolo. Koze su crne ili smeđe na cincarskom « capre », sa veoma dugačkom dlakom. Zvona se kače na više njih, tako da se čuje divna zvonjava. Čak i kerovi imaju zvonca. Ovčarski psi, veliki i mali, leže pokraj puta. Neki jure za kolima da nas što pre oteraju. Pind je ogromna planina, četiri puta veća od Šar planine. Na njegovim visoravnima posejane su mnoge crkvice, naročito prema Samarini, o kojoj sam saznala mnogo zanimljivih podataka.

Samarina
Samarina
Samarina
Samarina

Stado
Stado
Milija
Milija

Put za Samarinu, vodio je po grebenima. Pošto je u izgradnji, nema obeležja. Ljudi su nam kazali, idite samo grebenima i stići ćete u Samarinu. Samarina je reč od samar, kažu meštani, jer leži na Pindu kao samar na konju. Na 4 km pred Samarinom, pitali smo čobanina, koliko još do Samarine. Mladić, visok, tanak i preplanuo, odgovorio je na srpskom, 4 km. On je našu registarsku tablicu ugledao mnogo pre nego li mi njega. To mu je i posao da motri i zapaža svaku promenu. Rekao nam je da je iz Skadra, sezonski čobanin. Albanski Vlasi, dolaze u ovaj deo Grčke da rade kao sezonski radnici. Rado su prihvaćeni jer rade sve one poslove koje meštani niti su radili, niti će da rade. Put za Samarinu pamtiću zauvek, iako nezavršen i težak za vožnju. Zbog spore vožnje, mogla sam da uživam u lepotama Pinda, prolazeći kroz njegove najlepše delove, sa grebena na greben. Trasa sadašnjeg puta u izgradnji, ide starim putem, utabanim karavanskim stopama, godinama unazad. Svi današnji bogataši, trgovci i hotelijeri u epirskim varošima, a i širom Grčke, potomci su tih vrednih predaka. U Samarinu smo stigli kasno posle podne. Na delu osunčanog, trga sedele su starine. Prišli smo im, pretstavili se i poželeli da malo porazgovaramo, ali samo, prethodno da obiđemo mesto. Samarina, nekada čuveno epirsko mesto, dala je zografe, Mihaila i još čuvenijeg mu sina Danila. Danas je Samarina mala i stara. Brzo smo je obišli i vratili se na trg, starcima. Većina tih ljudi živi dole po celoj Grčkoj, a najviše u Larisi, rodno mesto moga Koče. U Samarini provode vreme od ranog proleća do jeseni, kada je napuštaju. Ostane 8-9 ljudi koji čuvaju selo od albanskih pljački preko zime, a granica je nedaleko. U hotelskoj sali na zidu, visi venčana slika dede, vlasnika hotela. Došao je iz Amerike da se u Samarini oženi i otvori ovaj hotel. Danas je naravno to potpuno nova građevina, visoke kategorije. Hotel vodi njegov unuk, čiji otac i stric sede ispred hotela sa ostalim starinama. Stric nas je častio pivom i od njega smo tokom razgovora saznali sledeće.

Za vreme II svetskog rata, Samarina je bila potpuno uništena i spaljena. 1500 mladića iz Samarine, izginulo je i nestalo u Albaniji, gde su poslati da se bore protiv Italijana. Ovo su kazivanja čoveka, savremenika tih događaja, čiji je stariji brat tada nestao u Albaniji. Deset godina posle rata u Samarini nije bilo ni žive duše. Postepeno su se vraćali i podizali kuće na svojim zgarištima. Samarina je danas potpuno obnovljena. Na gradskom trgu, najstariji je dud, raskošne krošnje. Čuvao je mesto za novu crkvu koja je skoro podignuta. Samarina je vikend naselje za većinu vlasnika kuća. Mladi i zaposleni ljudi u Samarini provode samo 10 do 15 dana godišnje. Oni čekaju penziju, da bi starost proživeli u Samarini, kao i njihovi preci, kada su se vračali iz pečalbe. Moj sagovornik mi dalje reče, da je on sa još dvojicom svojih meštana, vlasnik onih stada od 5000 ovaca, na visoravnima oko Samarine, pored kojih smo prošli. Ovce dovezu u aprilu ili maju, kamionima iz Larise. Tu borave do oktobra, a onda se polako vraćaju, pešice, 12 dana kao nekada. Sve mleko otkupljuje jedan čovek u Samarini. U hotelu smo bili jedini gosti. Lepo smo spavali na visini od 1650 mnm. Samarina je najviše naselje na Balkanu. Sva vlaška naselja, građena su iznad 1200 mnm. na osunčanim padinama planina nedaleko od svojih stada. Ujutro sam iz kreveta gledala na trg. Čovek, ispred kuće preko trga, čerečio je ovcu. Samarinu smo napustili rano, odmah posle kafe. Stara gazdarica je čistila neko povrće za ručak. Bilo je uvenulo i nusam znala kako se zove. Gazdarica mi ja kazala da u Samarini još ništa nema i da sve mora da se dovozi, a bio je treći juni.

Klisura je bila sledeće mesto našeg obilaska. Janjinu i Kostur nismo ni želeli da posetimo, jer su velika mesta izgubila vlaški duh. Vozili smo vrlo dobrim putem i u podne ugledali osunčanu Klisuru. Popeli smo se do najviših kuća u gradu tražeći one nepromenjene. Našli smo takvu. Izlazila je na dve ulice, znači na uglu, netaknuta i sveže okrečena, stara 150 godina. Zamolila sam staricu od 86 godina, čiji je otac tu kuću gradio, da mi dozvoli da kuću razgledam iznutra. Izula sam se i u kuću ušla sa strahopoštovanjem. Zamišljala sam da su u takvoj kući nekada živeli i moji preci. Kuća je naravno na sprat. Uz kuću pod istim krovom nalazila se ostava za drva i WC. Gore su tri spavaće sobe i ostava « dolape ». Sobe su prostrane, sa po dva prozora i po dva kreveta sa leve i desne strane. Sredina sobe je slobodna. Takav isti raspored bio je i kod Anete u Mecovu. Na patosu i krevetima su ćilimi. Na krevete uza zid, naslonjeni su neizbežni tvrdi pravougaoni jastuci, jedan uz drugi. Do pola su prekriveni belim platnom sa našivenom čipkom ručne izrade. To je bio prizor iz mog detinjstva, samo je sve dosta izbledelo. Ne znam kako su sobe tako prostrane, kada kuća spolja ne izgleda velika. U prizemlju je kuhinja koja je odvojena od dnevne sobe. Na sredini je šporet na drva i široki krevet prekriven ćilimom. Iz kuhinje se ide u ostavu za drva. Sve udobnosti su prisutne, te zimi ne mora da se izlazi iz kuće. Baka dolazi iz Kostura svakog proleća u martu. Bila je u velikom poslu. Krečila je toga dana kuću spolja i očekivala sina sa porodicom iz Kostura.Ovoga leta planiraju neke radove u kući, ali ja više volim što sam kuću videla pre tih radova. Baka mi reče da bi volela da je smrt zadesi na nogama. Razgovarale smo kao rod rođeni. Nisam više smela da je zadržavam. Brinula sam, šta će joj reći sin, pošto je primila nepoznatu osobu u kuću. Zahvalih se i obuh cipele koje sam ostavila pred vratima. Napolju me čekao muž. Nije više imao filmova da nas slika. Uvek mu nestane film za neku moju skromnu želju. Iznad poslednjih kuća u Klisuri, nalazi se groblje a iza je visoravan na kojoj su pasli konji. Groblje je dobro ograđeno i zaključano. Na sredini je kapela, bela dugačka zgrada u kojoj se čuvaju mrtvi pre sahrane. U Klisuri postoje tri crkve. Nažalost, radnog dana u podne sve eu bile zatvorene.U svakom cincarskom mestu, jedna crkva je obavezno posvećena Sv. Dimitriju, a jedna Sv. Bogorodici, a ikona Sv. Dimitrija, po previlu je najveća u svakoj crkvi.

U Klisuri smo razgovor zapodevali sa više starih osoba. Žene po pravilu govore bolje jezik od muškaraca. Muškarci su jezik zaboravili, radeći po 40 godina, daleko od rodnih mesta i porodice. Na dva mesta smo bili pozvani na kafu, a neki su nas prosto vukli u svoja dvorišta. Izabrali smo stari par od preko 80 godina, koji ima kuću visoko,gore, na samom vrhu Klisure. Kuću su kupili pre 30 godina, znači za starost, od ljudi koji su grad napuštali. Sa terase na kojoj smo sedeli imaju božanstven pogled. Vidi se ceo horizont. Starac je 40 godina bio vozač kamiona. On nam je predložio da na putu od Klisure prema Lerini, obavezno skrenemo u četvrto selo levo, Nimfeon ili Neveska. Poslušali smo ga. U toku razgovora, stara gospođa mi je ukazivala na neke finese u cincarskom jeziku, te da se u Klsuri više ne kaže « vlacheska limbâ» već « armâneashce ». U Klisuri se govori najpravilniji dijalekt cincarskog jezika, tzv. gramostanski. Ubrzo je naišao njihov sin i mi smo se oprostili.

Klisura
Klisura
Klisura
Klisura



Neveska
Neveska
Kruševo
Kruševo

Drugu kafu smo popili u donjem delu gradu, kod gospođe koja drži kafanu. Po ocu je Makedonka. Volela je da govorimo makedonski, što smo rado prihvatili. Pošli smo do crkve, ali je bila zatvorena. Pored crkve se nalazi dečje igralište za predškolski uzrast. Znači, u Klisuri ima mladosti. Manje je grad staraca od Samarine. U Klisuri se živi, mada je i Klisura vikend grad za mlade Vlahe koji rade širom Grčke. Oni provedu bar 15 dana u Klisuri, kada su dole velike vrućine. Sve su stare kuće obnovljene, a mnogo se grade i nove. Nove kuće više grade meštani koji u Klisuri stalno žive. Naša prijateljica nam je pokazala kuću svoje majke, svoje kćeri i tri svoje kuće. Klisura se preko zime ne napušta kao Samarina. Starci preko zime sede u kafanama, te igraju domine, a tada našoj poznanici i posao bolje ide.

Nevaska nema svoj neizbežan trg za okupljanje starina. Vlasi sede ispred hotela, a iza leđa im je česma sa tri debela mlaza hladne planinske vode. U starijim i skromnijim kućama, živi stariji svet. Većina ih izdaje sobe. Čula sam da između sebe razgovaraju arm’našće. Pitala sam jednog na cincarskom da li ima sobu, a on me na grčkom poslao u hotel. Nastavila sam i dalje da se i drugim osobama obraćam na cincarskom, a odgovarali su mi na grčkom, da sobe nema. Grešku sam napravila i u hotelu, a za sobu sam dobila « ohi ». Bilo je već kasno, a sobu još nismo našli. Konačno sam shvatila da se ovde « vlaški » ne govori sa strancima, već samo sa svojim, najbližim. Ja, kao stranac treba da govorim zvanično, engleski ili grčki. Jedva, na zauzimanje uglednih Vlaha, dobismo sobu u potpuno praznom hotelu. Otišla sam u sobu potištena i razočarana, dok je moj muž ostao i na francuskom još dugo razgovarao sa nimfeonskom gospodom. Jedva sam zaspala, besna na sebe što sam ispoljila neku vrstu nacionalne euforije, te i ljude sa kojima sam razgovarala dovodila u nezgodnu situaciju. To sam radila iz želje da govorim maternjim jezikom. Moji preci su bili mudri i umereni, cincarski su govorili samo do kapije, a na sokaku, sve što treba, turski, arnautski i naravno grčki, koji se zvanično učio u školi i govorio.

Za Florinu smo krenuli rano ujutro i kafu smo pili na osunčanom trgu. Granicu smo prešli mirno i opet sami. U Bitolju smo se našli oko deset sati. Bitolj je rodno mesto moje bake. Napustila je svoj rodni grad radi udaje 1904. g. Sa 16 godina došla je u Sarajevo, gde je moj deda Koča razradio svoj kafedžijski posao. Moja baka, više nikada nije videla svoj rodni grad. Bitolj je bio pored diplomatije, velegrad u svakom pogledu. Cvetali su zanati i trgovina i nosila se evropska moda. Obišli smo groblje i crkvu Sv.Bogorodice. Iako sam u Bitolju bila više puta, još nisam zadovoljna, ima mesta kija bih želela da vidim. Neki Vlasi su mi kazali da je crkva Sv. Bogorodice cincarska i da se na dan Car Konstantin i Carica Jelena, vrši bogosluženje na cincarskom, a prevedena je i liturgija Sv. Jovana Zlatoustog. Sećam se da je moja baka, praznik Car Konstantin i Carica Jelena izuzetno poštiovala, zbog deda Kočinog imendana.

Bitolj - stare kapije
Bitolj - stare kapije

U Kruševo krenusmo rano posle podne. Put je bio dobar i neopterećen. Na jednom odmorištu, seli smo na travu i gledali na najlepši cincarski grad na celom našem putu. Kao i svi prethodni gradovi, i Kruševo je strmo uklesano u brdo, a kuće jedne iznad drugih, tako da niko nikome ne zaklanja ni sunce ni pogled. Dole u kotlini, nalazi se divno selo Krivogaštane. Rode im se gnjezde na dimnjacima, te ako se desi da sruše staru kuću i podignu novu, rode se ipak vrate da sviju novo gnjezdo na novoj kući. Zaronila sam ruke u bokore majčine dušice. Mirisala mi je kao nikada do tada. Kada je nad Kruševom zašlo sunce i mi kretosmo strmim putem uz planinu. U gradu je sve belo i čisto, samo se hotel iznad grada nikako ne uklapa u starogradsku arhitekturu. Ta velika betonska građevina sa ravnim krovom, remeti skladnu vezu grada sa prirodom. U gradu ima mladosti. Užurbano i uz smeh idu sokacima, ali ne čuh ni jednu cincarsku reč. Svakako da je za vikende mnogo življe. Žene stoje ispred svojih kapija i srdačno nas pozdravljaju. Razgovarala sam cincarski sa njima. Pozivale su nas i na kafu, ali mi smo žurili. Grupa mladih koja je prošla pored nas, razgovarala je makedonski, a kako govore u kući to ne znam.

Iz Kruševa smo se vratili u Bitolj.
Ispred Zorine roditeljske kuće
Ispred Zorine roditeljske kuće
Magarevo
Magarevo

Želela sam da i ovaj put vidim Magarevo, rodno mesto moga deda Koče. Kočin otac Sterija, donet je kao dete u Bitolj, u sepetu, iz Lamije kod Larise. Sterijin otac se zaposlio kao preduzimač na izgradnji turske kasarne. Ta zgrada je i danas impozantna građevina u Bitolju. Sterija je postao trgovac kanapima, na veliko. Kanapi su u vreme karavanaskog prevoza bili tražena roba. Sterija je oženio devojku Teofaniju iz Magareva, gde mu je živela porodica, sve dok u Bitolju nije sagradio kuću. Najstarija deda Kočina sestra Kija, završila je trgovačku školu u Magarevu. Ubrzo je preuzela poslove u radnji svoga rano preminulog oca. Magarevo je imalo kaldrmu pre Bitolja, to mi je kazao rođak Ilčo Rizev, Kijun unuk.

Trnovo
Trnovo
Nižepolje
Nižepolje


Sledećeright



Najbrzi i najsigurniji nacin za transfer novca -PayPal


Moskopolje-Cincarski Jerusalim







Copyright © 2014 CINCARI.ORG | All Rights Reserved

Design by FCP | Modified by Dragos Powered by DCS