Glas iz albuma: Kruševski filigran i pismo sa puta

1. Pismo pronađeno u škrinji od orahovine

Među sačuvanim porodičnim relikvijama porodice Hrista iz Kruševa nalazi se požutelo pismo ispisano mastilom od čađi na tankom ručno pravljenom lanenom papiru. Pismo je datirano na 14. maj 1888. godine, a poslao ga je kruševski zlatar i kujundžija Sterjo Hrista sa svog trgovačkog putovanja u Solun svojoj supruzi Katerini u Kruševo.

Tekst pisma je izuzetan jezički i istorijski dokument: pisan je specifičnim prelaznim jezikom — aromunski govor protkan grčkim trgovačkim terminima i srpskim rečima, ispisanim grčkim alfabetom, što je bio uobičajeni manir obrazovanih cincarskih zanatlija toga doba.

Pismo započinje tradicionalnim patrijarhalnim blagoslovom:

„Draga moja Katerina, u zdravlju i miru od Boga da te zateknu ovi moji redovi, zajedno sa našom decom i mojom majkom. Neka Presveta Bogorodica bdi nad našim domom dok sam ja daleko na putu...”

2. Karavanska staza i opasnosti na drumu

Sterjo u pismu detaljno opisuje svoje putovanje od Kruševa do Soluna, dajući nam neprocenjiv uvid u funkcionisanje balkanske karavanske trgovine krajem 19. veka. Karavan, sastavljen od petnaest tovarnih konja pod vođstvom iskusnog kiridžije Nikole iz Magareva, krenuo je zorom preko Pelagonijske ravnice ka Bitolju.

„Od Bitolja smo krenuli sa još dva karavana trgovaca iz Klisure, jer se pronela vest da se oko Lerina pojavila četa razbojnika koja traži otkup u zlatu. Kiridžija Nikola je podelio puške i angažovao dvojicu naoružanih sejmena da jašu na čelu kolone. Hvala Svetom Nikoli, prošli smo klanac bez ikakvog napada, iako smo noć proveli pod otvorenim nebom, sa konjima vezanim u krug i sa zapaljenim vatrama.”

Sterjo je sa sobom nosio dragocen tovar: sanduke sa filigranskim srebrnim paftama, kutijicama za nakit, teškim pozlaćenim narukvicama (belenzukama) i crkvenim kandilima koje su kruševski majstori tokom duge zime izrađivali u svojim radionicama. Cilj putovanja bio je Solun — velika trgovačka luka gde su se ovi predmeti prodavali veletrgovcima za izvoz u Carigrad, Smirnu i Aleksandriju.

3. Trgovina u solunskom Bezistanu i cena srebra

Drugi deo pisma posvećen je poslovnim dogovorima i cenama metala u Solunu. Sterjo sa velikom brigom i pedantnošću objašnjava finansijski ishod:

„Stigao sam u solunski Bezistan u sredu. Našao sam se sa gospodinom Zisijem, koji je primio sve naše pafte. Izmerio je srebro na carskoj vagi i bio je veoma zadovoljan finoćom rada — rekao je da nijedan majstor u Janjini ne ume tako sitno da isplete srebrnu žicu kao što to rade naši Kruševljani. Isplatio mi je polovinu u carskim otomanskim lirama u zlatu, a za drugu polovinu mi je dao menicu plativu preko banke u Bitolju za tri meseca.”

Zatim Sterjo navodi šta je sve kupio za potrebe svoje radionice i doma:

• Šest oka čistog srebra u polugama iz Austrije za novu sezonu livenja;
• Deset litara finog maslinovog ulja sa Krita;
• Dve bale bele svile za Katerinine vezove;
• Paket crnog čaja i dve kutije kafe od jemenske sorte;
• Nove školske knjige i pisaljke za najstarijeg sina Petra.

4. Porodične brige i uputstva domaćici

Pismo pruža i dirljiv uvid u strukturu cincarske patrijarhalne porodice, gde je žena, iako naizgled u senci, imala apsolutnu odgovornost za upravljanje domom, finansijama i slugama tokom dugih muževljevih odsustava:

„Katerina, pazi dobro na radionicu dok sam odsutan. Reci šegrtu Mihailu da svaki dan očisti nakovnje i da ne troši ugljen uzalud. Ako dođe kovač Đorđe da traži dug za gvožđe, isplati mu tri srebrna medžidija iz gornje fioke teftera, ali neka ti potpiše priznanicu u prisustvu komšije Koste. Deci nemoj dozvoliti da noću izlaze na čaršiju, jer se priča da se turska vojska ponovo okuplja u kasarni.”

Sterjo takođe daje precizna tehnološka uputstva za pripremu srebrne žice za novu sezonu:

„Reci kaludžeru i starijem kalfi Jovanu da ne tope staro tursko posuđe dok se ne vratim, jer u njemu ima previše bakra. Za pafte koje su naručene za jesenje svadbe u Bitolju moramo koristiti isključivo bečke poluge koje donosim, finoće najmanje 900 hiljaditih delova, kako srebro ne bi pocrnelo pod znojem nevesta. Neka kalfa pripremi vučne gvozdene ploče (srbadžike) sa najsitnijim rupicama za izvlačenje žice debljine vlasi kose.”

Na kraju pisma, Sterjo najavljuje svoj povratak:

„Ako Bog da zdravlja, krećem nazad u ponedeljak sa solunskim vozom do Florine, a odatle na konjima preko Pelistera. Do Ilindana ću biti kod kuće. Čuvaj mi decu i primi moj topli pozdrav. Tvoj verni muž, Sterjo.”

5. Tehnologija kruševskog filigrana: Tajna nevidljivog vara

Kruševski filigran, o kome Sterjo piše sa tolikim ponosom, predstavljao je vrhunac primenjene umetnosti na Balkanu. Za razliku od livenog nakita, filigran je zahtevao radikalno drugačiji pristup: 1. Izvlačenje žice: Majstor je kovao tanku srebrnu šipku, a zatim je ručno provlačio kroz niz sve manjih rupa na čeličnoj vučnoj ploči podmazanoj voskom, sve dok ne bi dobio nit tanku poput konjskog repa (manje od 0,2 milimetra). 2. Torziranje (predenje žice): Dve takve niti su se zatim spiralno uvijale jedna oko druge pomoću malog vretena, stvarajući nazubljenu, svetlucavu površinu koja je lomila svetlost pod različitim uglovima. 3. Formiranje okvira (kaseta): Od deblje, pljosnate srebrne trake majstor je pincetom savijao spoljašnji kontur predmeta — oblik badema, lista vinove loze, suze ili paunovog repa. 4. Ispunjavanje mikromotivima: Pincetom veličine igle, majstor je u unutrašnjost kaseta slagao stotine minijaturnih spiralnih motiva: pužića (voluta), osmičica, cvetića i kapljica. Svaki delić morao je savršeno da nalegne na susedni bez ikakvog zazora. 5. Meko lemljenje (kolj): Najveća tajna kruševskih majstora bila je priprema praha za lemljenje. Koristila se mešavina finih opiljaka čistog srebra i cinka, pomešana sa boraksom. Predmet posut ovim prahom stavljao se na plamen drvenog uglja, a majstor je duvaljkom (kamadom) usmeravao plamen tačno onoliko sekundi koliko je bilo potrebno da se prah rastopi i spoji hiljade mikroskopskih tačaka, a da se pritom nežna filigranska žica ne istopi.

6. Značaj sačuvanog pisma za mikroistoriju Balkana

Ovo pismo kruševskog zlatara nije samo dirljiva porodična relikvija; ono je dragoceni istorijski izvor za ekonomsku istoriju, sociologiju i antropologiju Balkana. Ono dokazuje: 1. Visok stepen finansijske pismenosti: Upotreba menica, bankarskih transakcija, carskih vaga i pismenih priznanica među cincarskim zanatlijama krajem 19. veka; 2. Razgranatost trgovačkih veza: Direktna ekonomska povezanost izolovanih planinskih naselja poput Kruševa sa globalnim pomorskim lukama poput Soluna; 3. Kulturu međusobnog poverenja i cehovske časti: Poštovanje zadate trgovačke reči i stabilnost cehovske organizacije koja je nadživela vekove osmanske krize; 4. Položaj žene u cincarskoj kući: Supruga nije bila pasivni posmatrač, već suverena upravnica imanja, finansija i proizvodnje u odsustvu muža.

Pismo se i danas čuva pod staklom u porodičnom albumu potomaka, podsećajući nas na trud, veru i neizmernu hrabrost ljudi koji su preko planinskih gudura pronosili slavu balkanskog zanatstva i ostavili nam večnu lepotu u srebru.

Izvori i bibliografija

• Hristov, Aleksandar: Kruševskiot esnaf i zanatčiskite tradicii, Institut za folklor, Skopje, 1978.
• Popović, Dušan J.: O Cincarima: Prilozi pitanju postanka našeg građanskog društva, Beograd, 1937.
• Kahl, Thede: Aromanian Craftsmanship and Trade in Macedonia and Epirus, Austrian Academy, Vienna, 2003.
• Arhiv SANU: Zbirka trgovačke prepiske balkanskih trgovaca 1850–1900, Beograd.
• Radojković, Bojana: Nakit kod Srba i balkanskih naroda od XII do kraja XVIII veka, Muzej primenjene umetnosti, Beograd, 1969.