Pitu Guli: Legendarni vojvoda sa Mečkinog kamena i borba za Kruševsku republiku

1. Poreklo iz Kruševa i gorštački duh

Legendarni vojvoda Ilindanskog ustanka i nepokolebljivi borac za slobodu, Pitu Guli (1868–1903), rođen je u najvišem gradu na Balkanu — Kruševu, u siromašnoj, ali ponosnoj cincarskoj (aromunskoj) porodici. Njegovo ime potiče od aromunskog nadimka: Pitu (od Petru) i Guli (od aromunske reči za goluba ili prepoznatljivog porodičnog špicnameta). U Kruševu, smeštenom na preko 1.250 metara nadmorske visine, opasanom borovim šumama i nastanjenom pretežno cincarskim zanatlijama, trgovcima i stočarima, slobodarski duh je bio duboko ukorenjen.

Pituov otac i deda bili su kiridžije i pečalbari koji su provodili mesece na karavanskim drumovima između Makedonije, Albanije, Srbije i Rumunije. Pošto je porodica živela u stalnoj oskudici, Pitu je već u ranoj mladosti morao da napusti školu i pođe očevim stopama na pečalbu u Sofiju, gde je radio teške fizičke poslove u kafanama i na građevinama.

Međutim, gorštačka priroda i svest o nepravdi osmanskog feudalnog jarma u rodnom zavičaju nisu mu daveni mira. U Sofiji stupa u kontakt sa makedonskim emigrantskim revolucionarnim krugovima i pristupa Makedonskoj revolucionarnoj organizaciji (VMRO). Već 1885. godine, kao sedamnaestogodišnji mladić, pridružuje se četi vojvode Adama Kalmikova i učestvuje u oružanom ustanku u istočnoj Makedoniji.

2. Robija u Maloj Aziji i nepokolebljivi povratak

Nakon sloma ranih ustaničkih pokušaja, osmanske vlasti su uhapsile Pitua Gulija. Osuđen je na osam godina teške robije i prognan u zloglasni zatvor u Bodrumu (u Maloj Aziji). Tamo, u podzemnim tamnicama i okovima, podvrgnut torturi i tropskim bolestima, Pitu Guli je pokazao čeličnu volju: naučio je turski jezik, organizovao podršku među zatvorenicima i odbio svaku ponudu za pomilovanje koja bi podrazumevala saradnju sa vlastima.

Nakon amnestije 1895. godine, Pitu se vraća u rodno Kruševo. Iako pod stalnim policijskim nadzorom, otvara malu gostionicu koja postaje tajno sastajalište ustaničkih kurira, vojvoda i cincarskih rodoljuba. Kruševske zanatlije — zlatari, kujundžije i puškari — pod Pituovim rukovodstvom počinju tajno da liju olovo za kuršume, popravljaju puške „krimke” i „martinke”, i pripremaju skladišta hrane u planinskim pećinama Busheve planine.

3. Ilindanski ustanak i Kruševska republika (1903)

Na Ilindan, 2. avgusta 1903. godine, zvona na crkvi Svetog Nikole u Kruševu označila su početak opšteg ustanka protiv viševekovne osmanske tiranije. Ustaničke snage, pod komandom Nikole Kareva, Pitua Gulija, Tome Nikleva i Andreje Hrista, koordinisanom akcijom zauzele su tursku kasarnu, poštu, telegrafsku stanicu i zgradu lokalne uprave (ućumat), razoružale turski garnizon i proglasile slobodu.

Proglašena je Kruševska republika — prva moderna, demokratska i socijalno osmišljena republika na Balkanskom poluostrvu. Ustavni poredak republike bio je zasnovan na potpunoj nacionalnoj i verskoj ravnopravnosti svih naroda koji su vekovima delili sudbinu pod osmanskom vlašću: formiran je Privremeni savet od 60 članova u kome su po principu pariteta bili zastupljeni Cincari (Aromuni), slovensko pravoslavno stanovništvo i Albanci.

Predsednik Privremenog saveta bio je ugledni cincarski prvak Dinu Vangeli, dok je ministarstvo finansija i snabdevanja vodio preduzimljivi aromunski trgovac Teohar Neškov. Objavljen je čuveni Kruševski manifest, istorijski apel upućen i okolnom muslimanskom stanovništvu, u kome se naglašavalo da ustanici ne ustaju protiv turskog naroda niti islama, već protiv zuluma korumpiranih aga, begova i carskog apsolutizma, pozivajući sve na zajedničku borbu za slobodnu i pravednu domovinu.

Pitu Guli je jednoglasno imenovan za vojnog komandanta odbrane slobodne teritorije. Pod njegovom neposrednom komandom nalazio se odred od oko 370 najiskusnijih, disciplinovanih i prekaljenih boraca, mahom kruševskih Cincara — zlatara, kovača, kiridžija i šumara — kao i dobrovoljaca iz okolnih sela, rešenih da svoje ognjište brane po svaku cenu.

4. Epopeja na Mečkinom kamenu: Borba do poslednjeg metka

Sloboda Kruševske republike trajala je svega deset nezaboravnih dana. Osmanska carska komanda u Carigradu i Solunu shvatila je opasnost od širenja republikanskih i slobodarskih ideja na Balkanu. Protiv male ustaničke enklave pokrenuta je regularna carska armija pod vođstvom generala Bahtijar-paše, sa preko 18.000 do zuba naoružanih vojnika, konjicom i teškom artiljerijom.

Kada su turske divizije stegle gvozdeni obruč oko Kruševa sa svih strana, Glavni ustanički štab doneo je tešku stratešku odluku o raspuštanju republičke uprave i povlačenju u nepristupačne šume Pelistera, kako bi se spaslo civilno stanovništvo od opšteg masakra i artiljerijskog sravnjivanja grada.

Svi vojvode su prihvatile naređenje o povlačenju — svi osim jednog. Pitu Guli je kategorički odbio da položi oružje i napusti položaj. Okupio je svoj odred od 370 boraca na strateškom visu Mečkin kamen, stenovitom platou iznad grada sa koga se kontrolisao ulaz u kotlinu. Pred svojim postrojenim saborcima Pitu Guli je izgovorio besmrtne reči:

„Braćo moja, dali smo zakletvu pred ikonom Bogorodice, nad krstom i revolverom, da ćemo položiti život za slobodu našeg naroda i Kruševa! Ako se sada povučemo bez borbe, neprijatelj će reći da smo bili kukavice i da smo se razbežali pred sultanovim nizama. Mi ne bežimo. Ovde, na ovim stenama, pokazaćemo caru i celom svetu kako umiru slobodni ljudi za čast svog zavičaja!”

Dana 12. avgusta 1903. godine na Mečkinom kamenu odigrala se bitka koja je postala poznata kao balkanske Termopile. Odred Pitua Gulija punih osam sati odolevao je neprestanim jurišima višestruko nadmoćnijih turskih bataljona. Kruševski borci su pucali precizno, čuvajući svaki metak. Kada je osmanska artiljerija razorila kamene zaklone, a puščana municija bila potpuno potrošena, borba se pretvorila u krvavi prsa u prsa okršaj noževima, bajonetima, sabljama i golim stenama koje su ustanici valjali niz litice.

Pitu Guli je stajao uspravan na najvišoj steni Mečkinog kamena, sa sabljom u ruci, bodreći svoje vojnike do poslednjeg daha. Pogođen sa nekoliko mitraljeskih i puščanih zrna, pao je na tlo natopljeno krvlju svojih boraca. Gotovo celokupan odred od 370 junaka izginuo je na tom visu, ali njihova nadljudska žrtva zadržala je Bahtijar-pašinu armiju dovoljno dugo da se hiljade kruševskih majki, dece i staraca bezbedno sklone u planinske zbjegove.

5. Pesma, legenda i večni spomen

Herojska smrt Pitua Gulija na Mečkinom kamenu postala je trajni mit, izvor inspiracije i moralni svetionik za sve potonje generacije na Balkanu. O njemu su ispevane desetine narodnih pesama na aromunskom i makedonskom jeziku, među kojima se ističe elegična poema „Kruševo avelo, pustu avelo” i čuvena pesma „More kukuriku, petle potojno”, koje i danas čine nezaobilazni deo muzičkog folklora.

Na Mečkinom kamenu danas se uzdiže monumentalni spomen-kompleks u bronzi i kamenu, delo vajara Dima Todorovskog, koji prikazuje ustanka u trenutku kada uzdiže kamenu gromadu ka nebu, prkoseći carskoj sili. U centru Kruševa, na Trgu Ilinden, stoji bista legendarnog vojvode, a njegova rodna kuća pretvorena je u spomen-muzej.

Pituova porodica nastavila je tradiciju borbe: njegova tri sina (Taško, Nikola i Sterjo) postali su istaknuti borci u Balkanskim i svetskim ratovima, a najmlađi sin Sterjo Guli poginuo je u oružanoj borbi 1944. godine, dokazujući da se plamen slobode prenosio sa kolena na koleno. Pitu Guli ostaje besmrtan kao simbol čojstva, junaštva i slobodarskog genija cincarskog naroda.

Izvori i bibliografija

• Tomev, Đorđe: Ilindenskiot ustanak i Kruševskata republika, Institut za nacionalna istorija, Skopje, 1968.
• Popović, Dušan J.: O Cincarima: Prilozi pitanju postanka našeg građanskog društva, Beograd, 1937.
• Kahl, Thede: Ethnizität und räumliche Verteilung der Aromunen in Südosteuropa, Münster, 1999.
• Arhiv Makedonije: Dokumenti o Ilindanskom ustanku i odbrani Kruševa 1903, Skopje, 1983.
• Hristov, Aleksandar: Kruševska republika, Misla, Skopje, 1974.
• Simovski, Todor: Naselenite mesta vo Egejska i Vardarska Makedonija, Skopje, 1998.