Bakarni ibrik iz Kruševa: Ritual ispijanja kafe i kultura sofre

1. Topli sjaj kovanog bakra iz 1876. godine

Na polici jednog beogradskog građanskog doma, među starim knjigama i uokvirenim fotografijama predaka, stoji masivni, ručno kovani bakarni ibrik. Visok trideset centimetara, sa elegantno izvijenim dugim grlićem (lula), masivnim poklopcem na šarku koji se završava mesinganim pupoljkom i profilisanom drškom od kovanog gvožđa učvršćenom bakarnim nitnama, ovaj predmet odiše arhaičnim mirom.

Na donjem rubu postolja ibrika, ispod vekovne patine, oštrim graverskim dletom urezan je natpis starim pismom:

„Kruševo — Na dar Nikoli od oca Jovana, 1876”

Ovaj ibrik nije bio puki kuhinjski sud; bio je to simbol gostoprimstva, porodičnog reda, rituala ispijanja kafe i svetosti doma u cincarskoj kulturi 19. veka. Nastao u kujundžijskoj i kazandžijskoj mahali Kruševa, preživeo je požare Ilindanskog ustanka, balkanske ratove, prelazak preko granice i posleratne oskudice, zadržavši netaknutom svoju funkciju čuvara porodične memorije.

2. Kazandžijski zanat u Kruševu: Čekići koji su odzvanjali čaršijom

Kruševo je u drugoj polovini 19. veka bilo jedan od najvažnijih centara obrade bakra (kazandžijskog esnafa) u celoj osmanskoj Evropi. Kazandžijska čaršija bila je bučni lavirint u kome je od ranog jutra do sumraka odjekivao ritmični zvuk stotina čekića koji su udarali po crvenom usijanom metalu:

• Bakar se uvozio u debelim pločama iz Male Azije i preko Soluna;
• Majstori su tehnikom slobodnog kovanja (iskivanjem iz jednog komada) oblikovali telo ibrika, pazeći da debljina zidova bude savršeno ravnomerna;
• Unutrašnjost suda se obavezno kalaisala čistim engleskim kalajem (beli kalaj) pomoću nišadora, kako bi se sprečilo stvaranje otrovnog bakar-oksida (patine) u dodiru sa vodom i kafom;
• Spoljašnjost se cizelirala finim probojnim čekićima, stvarajući motive lozice, sunčevih zraka i stilizovanih ptica.

Dobar kruševski ibrik morao je da ispuni stroga pravila esnafa: poklopac je morao da naleže hermetički tačno, mlaz tečnosti iz grlića morao je da teče u neprekidnom, glatkom luku bez kapljanja po sofri, a drška je morala da bude postavljena pod težištem koje omogućava sipanje jednom rukom bez zamaranja zgloba.

3. Kultura sofre: Ritual kafe i mudrost razgovora

U cincarskim domovima priprema i služenje kafe iz bakarnog ibrika predstavljali su centralni društveni ritual. Kafa se nije pila na brzinu, u hodu; ona je bila povod za susret, uspostavljanje mira, ugovaranje trgovačkih poslova i prenošenje porodičnih vesti.

Ritual je imao strogo utvrđen redosled: 1. Mlevenje zrna: Kafa se pržila u ručnom pržnjaku na drvenom uglju neposredno pre kuvanja, a zatim mlela u teškom mesinganom mlinu (değirmen) do finoće pudera; 2. Kuvanje na žaru: Voda se u ibriku zagrevala na tihoj vatri mangala (prenosnog bakarnog ognjišta sa žarom). Kada bi voda proključala, dodavala se kafa i podizala tri puta do samog ruba grlića, stvarajući gustu zlatasto-smeđu penu (kajmak); 3. Služenje: Kafa se iz ibrika izlivala pred gostom u male porcelanske šoljice bez drške (fildžane), uložene u filigranske srebrne stalke (zarfove); 4. Red prvenstva: Prvi fildžan se uvek sipao najstarijem članu porodice ili najuglednijem gostu, uz obaveznu čašu hladne izvorske vode i slatko od smokava, dunja ili belih trešanja.

Tokom ispijanja kafe poštovala se tišina dok starešina kuće ne započne razgovor. Kafa je bila medij diplomatije: kada bi se sklapao trgovački ugovor, ispijanje zajedničke kafe iz istog ibrika imalo je snagu overe ugovora. Izreka na aromunskom jeziku govorila je: „Un cafè cu un oaspi easti ma multu di un dzenu di aradzu” („Jedna kafa sa prijateljem vredi više od stotinu vreća dukata”).

4. Beg iz Kruševa 1903. i dolazak u Beograd

Godina urezana na ibriku — 1876 — bila je godina kada je stari Jovan predao sud svom sinu Nikoli prilikom njegovog osnivanja samostalnog doma. Nikola je sa tim ibrikom dočekao sudbonosnu 1903. godinu i Ilindanski ustanak.

Tokom turskog bombardovanja Kruševa u avgustu 1903, kada su granate zapalile gornju čaršiju, Nikolina supruga Marija imala je svega nekoliko minuta da napusti dom koji je gutao plamen. U zavežljaj sa decom i osnovnom posteljinom ubacila je samo tri predmeta: ikonu Bogorodice, tefter sa rodoslovom i ovaj bakarni ibrik.

Putujući na tovarnom konju preko planinskih prevoja, porodica je stigla u Bitolj, a odatle železnicom u Beograd. U novom domu na beogradskom Dorćolu, u Ulici cara Uroša, ovaj ibrik je ponovo stavljen na šporet. Svakog jutra miris sveže kuvane kafe iz kruševskog ibrika ispunjavao je beogradske sobe, donoseći miris zavičajnih borova i podsećajući prognanike ko su i odakle potiču.

5. Šta nam danas poručuje stari ibrik?

Danas, u eri brzih aparata za espreso i papirnih čaša za jednokratnu upotrebu, ovaj bakarni ibrik iz 1876. godine deluje kao gost iz drugog kosmosa. On nas podseća na vrednosti koje smo u modernoj trci često izgubili:

• Na strpljenje: Voda mora polako da se zagreva da bi kafa oslobodila svoju punu aromu;
• Na poštovanje gosta: Pripremiti nekome kafu sopstvenim rukama znači posvetiti mu svoje vreme, pažnju i poštovanje;
• Na trajnost predmeta: Pravljen od čistog metala rukom majstora, ovaj predmet je nadživeo četiri generacije svojih vlasnika i nadživeće još mnoge.

Kada potomci danas uzmu ovaj teški ibrik u ruke, oni ne dodiruju samo hladan metal; oni dodiruju ruku pradede Jovana koji ga je kovao u Kruševu pod turskom vlašću, i ruku prabake Marije koja ga je u plamenu nosila preko planina da bi sačuvala toplinu svog ognjišta.

Izvori i bibliografija

• Drobnjaković, Borivoje: Zanati i trgovina u starom Beogradu i Srbiji, SANU, Beograd, 1958.
• Popović, Dušan J.: O Cincarima, Beograd, 1937.
• Tomić, Persida: Bakar u tradicionalnom posuđu naroda Jugoslavije, Etnografski muzej, Beograd, 1983.
• Hristov, Aleksandar: Etnografija na Kruševo, Misla, Skopje, 1985.